Расла сам тесно, ко сломљена травка. Стиснутих крила се пупољак вио. Чула сам како је певала сврака, Каранфил је своју главицу крио.
На ободу златног, прашњавог двора Битија мога се изгубио траг. Суптилни тонови опојног хора Су искали да ми прекораче траг.
Утихну мисô, и душа се пусти
Под вођством доброте што покори свет. Осетих да се покренуше прсти – Линија крста ми укиде терет.
Јави се Он, величанствена слика. Заструјаше медне, утешне жице Из грла чедног и благог женика. Призвах га песмом жалосне грлице.
Завапих промукло: „О, где је мој спас?“ Хоћу ли окусити пчелињи мед, Видети позлаћен и чежњиви клас, Или ће душом овладати неред?
На пучини великих сласти и зла Молим се Њему, јер сабира мноштво У чврсто јединство вечног азила; Саставља расуто, распето сопство.
Храни ме његове љубави муња, Тиха је као сахат пре сванућа. Препознах је, силну, како се шуња Да раскрчи путе мога беспућа.
