Каква је религиозна ситуација у сувременом западном друштву? Она на чудан начин подсјећа на слику коју су антрополози стекли проучавајући религију сјеверноамеричких Индијанаца. Они су преобраћени на кршћанство, али њихове старе, предкршћанске религије нипошто нису искоријењене. Кршћанство је глазура изнад те старе религије и измијешано је с њом на много начина. У нашој култури монотеистичка је религија, а исто тако и атеистичка и агностичка филозофија, танка глазура на религијама, које су у много чему далеко „примитивније“ од индијанских религија, и, као крајње идолатријске, још теже спојиве с битним учењима монотеизма. Као колективни и утјецајни облик модерне идолатрије налазимо обожавање силе, успјеха и закона тржишта, али поред тих заједничких облика видимо и нешто друго. Ако зађемо под кожу модерног човјека откривамо велики број индивидуализираних облика религије. Многе од њих називамо неурозама, али их можемо звати и њиховим религијским терминима: обожавање предака, тотемизам, фетишизам, ритуализам, култ чистоће итд.
(…) Сусрећемо ли се с тотемизмом у нашој култури? Да, и то у великој мјери – премда људи који од тога пате и не помишљају да затраже помоћ психијатра. Човјек који је безгранично одан својој држави или својој политичкој странци, којем је једино мјерило вриједности и истинитости интерес државе или странке, за кога је застава, као симбол властите групе, управо свети предмет, припада религији клана и обожаватеља тотема, чак и ако је то савршено рационалан сустав у његовим очима (што, наравно, вјерују сви поклоници било које примитивне религије). Ако желимо схватити како су сустави попут фашизма или стаљинизма могли опчинити милијуне људи, спремне да жртвују свој интегритет и ум принципу „моја домовина, каква била да била“, ми морамо размотрити тотемско, религиозно својство њихове оријентације.
(…) Ако се човјек тако лако враћа на примитивније облике религије, није ли улога сувремених монотеистичких религија у томе да спасе човјека од такве регресије? Није ли вјеровање у Бога јамство против повратка обожавању предака, тотема или златног телета? То би заиста било тако да је религија успјела обликовати карактер човјека у складу с прокламираним идеалима. Али повијесна религија увијек је изнова капитулирала пред свјетовном влашћу и ступала у компромисе са њом. Много се више бавила неким догмама неголи остваривањем љубави и скромности у свакодневном животу. Није се непрекидно и непопустљиво супротстављала, кад је свјетовна власт кршила дух религиозних идеала; напротив, и сама је стално судјеловала у том насиљу. Да цркве заступају истински дух Десет заповиједи или Златног правила, а не само ријечи, могле би бити моћне снаге које спречавају повратак обожавању идола. Али како је то више изузетак него правило, мора се поставити питање, и то не с антирелигиозног стајалишта, него из бриге за човјекову душу: Можемо ли повјерити цркви да буде заступник религиозних потреба, или морамо одвојити ове потребе од организиране, традиционалне религије, да би спријечили расуло наше моралне структуре?
Разматрајући одговор на ово питање треба имати на уму да се проблем не може разборито расправити тако дуго док се бавимо религијом уопће, и не правимо разлику између разних типова религије и религиозног искуства. (…): разлику између ауторитарних и хуманистичких религија.
Што је основни принцип ауторитарне религије? Дефиниција религије, коју даје Оxфорд Дицтионарy, иако покушава дати опћу дефиницију религије, у ствари релативно точно дефинира ауторитарну религију. Она гласи: „(Религија) је човјеково признавање неке више, невидљиве силе, која има власт над његовом судбином и право да захтијева његову покорност, поштовање и обожавање.“
Овдје је нагласак на признању да је човјек у власти једне више силе, изван њега. Међутим, то није једино што религију чини ауторитарном. Оно што је чини таквом је идеја да та сила, будући да има власт има и право захтијевати „покорност, поштовање и обожавање“. Израз „има право захтијевати“ означио сам курзивом, зато што он показује да разлог за обожавање, покорност и поштовање не лежи у моралним квалитетама божанства, не у љубави или правди, него у чињеници да она има власт, то јест моћ над човјеком. То надаље показује да та виша сила има прво присилити човјека да је обожава, те да помањкање дубоког поштовања и послушности представља гријех.
Битни елемент ауторитарне религије и ауторитарног религиозног искуства је препуштање сили која трансцендира човјека. Основна врлина у овом типу религије је послушност, а непослушност је највећи гријех. Управо као што је божанство схваћено као свемогуће и свезнајуће, тако је човјек схваћен као беспомоћно и безначајно биће. Он се може осјећати јак само у оној мјери у којој успијева задобити милост или помоћ божанства којем се потпуно предао. Подвргавање моћном ауторитету један је од излаза којим човјек измиче осјећају осамљености и ограничености. У чину подвргавања човјек губи своју независност и интегритет, али добива узвишени осјећај да је заштићен једном застрашујућом силом, чији дио на неки начин и сâм постаје.
У Калвиновој теологији налазимо живописну слику ауторитарног, теистичког мишљења. „Ја то не називам понизношћу“, каже Калвин „ако је било што властито преостало… Ми не можемо мислити о себи како бисмо требали, а да до краја не презремо све што би се могло претпоставити као вриједно у нама. Та понизност је нехињена покорност ума свладаног тешким осјећајем властите биједе и сиромаштва; јер такав је једнозначан опис понизности у Светом писму.“
Искуство које овдје описује Калвин, то јест презирање свега у нама, покорност ума свладаног властитом биједом, права је срж свих ауторитарних религија, било да су оне изражене свјетовним или теолошким језиком. У ауторитарној религији Бог је симбол моћи и силе, Он је највиши зато јер има врховну власт, а човјек је, у успоредби с њим, крајње слаб.
Свјетовне ауторитарне религије држе се истог принципа. Овдје објект обожавања постаје фüхрер или вољени „отац свог народа“ или државе или расе, или социјалистичка домовина; живот појединца постаје безначајан, а порицање властите вриједности и снаге сматра се врлином. Често ауторитарна религија постулира неки идеал, који је толико апстрактан и толико далек да једва има икакве везе са стварним животом и стварним људима. Таквим идеалима као што су „живот послије смрти“ или „будућност човјечанства“ могу се жртвовати живот и срећа живих људи сада и овдје; наводни циљеви оправдавају сва средства и постају симболи у чије име религијска или свјетовна „елита“ управља животима других људи.
Хуманистичка религија, напротив, усредоточује се на човјека и његове снаге. Човјек мора развијати моћ свог ума да би схватио себе, своју повезаност с другим људима и свој положај у свемиру. Он мора спознати истину узимајући у обзир како своја ограничења тако и своје потенцијалне могућности. Мора развити моћ љубави за друге и за себе, и осјећати солидарност са свим живим бићима. Мора имати принципе и норме који ће га водити према томе циљу. Религиозно искуство у том типу религије представља доживљај јединства с Цјелином, утемељен на повезаности са свијетом, схваћеним умом и љубављу. У хуманистичкој религији човјек жели постићи највећу снагу, а не највећу беспомоћност; врлина је самореализација, а не покорност. Вјера је извјесност увјерења која се темељи на властитом мисаоном и осјећајном искуству, а не слагање с тврдњама из повјерења према оном тко их изриче. Превладавајуће расположење је животна радост, док је основно расположење у ауторитарној религији жалост и осјећај кривње.
Уколико су хуманистичке религије теистичке, бог је симбол човјекових властитих снага које он настоји остварити у свом животу, а није симбол силе и доминације која има моћ над човјеком.
Примјери хуманистичких религија су рани будизам, таоизам, учења Изаије, Исуса, Сократа, Спинозе, неке тенденције у жидовским и кршћанским религијама (нарочито мистицизам), религија Ума у Француској револуцији. Овдје је очито да се разраничење између хуманистичке и ауторитарне религије не подудара с подјелом на теистичке и нетеистичке религије, или с подјелом на религије у ужем смислу ријечи и филозофске суставе религиозног карактера. Није мисаони сустав оно што је важно у свим тим суставима, него људски став који је у основи њихових доктрина.
Из књиге Психоанализа и религија Ерицха Фромма (1950, хрватско издање (В.Б.З, Загреб) 2000.)
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
