Ова недеља Часног поста назива се Крстопоклона зато што се у свим црквама и храмовима износи Часни крст Господњи да му се сви ми, поклонимо.
Крст јесте симбол љубави Христове јер је Он живот свој дао да би нас избавио од робовања смрти, греху и свем окружујућем злу.
Пре Његовог животворног страдања, крст је био симбол поруге, срамоте, изобличења. На крст су били разапињани најгори зликовци. Међутим, силом љубави Христове којом Он заволе нас и чија је дубина неиспитива, Њега разапињу на том крсту нас ради. Допустио је да буде разапет и раширио је своје руке на крсту да би нас сакупио око себе, око тела свог, да би Цркви својој дао вечни живот. И зато кажемо да је крст симбол љубави, жртвене љубави, јер то је једина права и истинита љубав. Љубав, која је спремна на жртву.
Ми често у свакодневном животу умемо то да препознамо, па некад, некоме кога волимо, пријатељу или брату или родитељу, кажемо:„За тебе бих и руку у ватру ставио“.
То је управо то, јер истинска љубав не тражи своје, како каже свети апостол Павле, него је спремна да да све од себе, зарад другог. И то је љубав која је животворна. Та љубав побеђује смрт, и ту љубав је Господ донео у свет.
И кажу у Јеванђељу, читали смо сада, да треба да се одрекнемо себе и да понесемо крст свој. Дакле, свако има крст свој у свом животу. Све нас чека некакво страдање, у крајњем случају сви ми морамо да прођемо смрт. Међутим, Господ је управо ради тога дошао међу нас и понео Свој Крст да би сада, оно што је било проклетство, а то је смрт и страдање, учинио путем у наше васкрсење.
Након Христа, и обзиром на Христа и нашу веру у Њега, страдање више није толико трагично. Није толико погубно, није крајње. Али зато, каже Господ, ми сами треба да понесемо крст свој. Како год живели, страдање нас чека, не можемо се заштитити. Ми гледамо да се заштитимо гомилајући исувише новца, мислимо да ће нас новац заштитити од свега. Или се штитимо од чињенице да смо смртни и пропадљиви, стално тражећи некаква задовољства и импресије, које би испуњавале сваки моменат нашег живота, не би ли на тај начин, заборавили да смо ипак пропадљива и коначна бића.
Плашимо се других људи јер други човек може да нам буде непријатељ, може да нас убије, може да нам одузме нешто, или у другоме видимо корист. Све је то последица нашег страха од смрти. Али не допустимо да ради тог страха будемо немирни.
Да ради тога будемо ситничави, ситни, да будемо они који ће подлећи ниским страстима, да будемо заједљиви, да будемо они који осуђују, да будемо они који мрзе. Јер није нам други непријатељ, непријатељи смо сами себи ако своје срце не отворимо за другог и за Господа.
А Господ каже – не плашите се онога ко вам може узети живот, физички вас убити, већ оног који може погубити душу вашу.
„А ко живот свој изгуби мене ради, тај ће га наћи“
То јесте парадоксално с обзиром на логику овога света, али то су истините речи Господње. Он је истина, пут, живот и васкрсење. Следимо Њега без обзира на страдање. Прихватимо свој крст, јер када ми прихватимо свој крст, када добровољно прихватимо сва страдања, са радошћу, ми тада учествујемо у Крсту Господњем и са Њим се заједно пењемо на Голготу и учествујемо у догађају спасења, које је Христос нас ради, учинио.
Христос је са нама у све дане нашег живота и када нам је лепо, али и када нам је тешко. Ништа нема веће, снажније и достојније од љубави Божије, од љубави Христове. Схватимо то када будемо мерили наше поступке и наша дела на неком свом кантару: ставимо с једне стране Христа, ставимо с друге стране наше користољубље. И схватимо да једино са Христом побеђујемо. Једино са Христиом претежемо.
Са друге стране, колико год да нам се врата пакла „отварају“, да нам прете смрћу, да нам прете страдањем, да нас наша повређена сујета тишти, да се међусобно гложимо, нећемо се одбранити од зла које је присутно у овом свету, осим ако не прихватимо страдање и окренемо се са љубављу ка Христу. То подразумева и да опростимо једни другима јер Христос јесте Онај Који опрашта и Који од нас тражи да и ми опраштамо другима.
Опростимо једни другима, измиримо се, учинимо све што можемо. Некада она друга страна неће да се смири, али дај да ми учинимо тај корак и да се потрудимо да се измиримо. Јер на тај начин прихватамо крст свој, прихватамо да будемо они који ће бити оштећени зарад љубави Христове, зарад победе над злом, зарад Вечног живота. И не плашимо се, заволимо Христа и стегнимо Христа, јер је Он истински пријатељ и може нам дати све: живот вечни, живот у изобиљу, благослов, благодат.
Има ли шта достојније од тога да човеков пријатељ буде Бог? А Христос је наш пријатељ! Немојмо зато да му окрећемо леђа. Увек се радујмо! Хришћанин увек треба да буде радосан. Колика год страдања да нас опхрвају, увек испред себе морамо да имамо Васкрсење Његово и да испунимо срце своје благодарношћу, захвалношћу и радошћу због сазнања да је Господ тај, који нас води.
И зато се увек причешћујмо! Да не бежимо од Чаше Спасења коју је Христос, нас ради, припремио. Он је поднео велика страдања да би постао причаслен нама и тиме нам омогућио да се можемо причешћивати Његовим Телом и Крвљу те да на тај начин уђемо у најтешњу заједницу са Њим. Да будемо и ми, на тај начин, причасни Њему. Немојте да неке ситнице наше, немарност нека, сујета или било шта друго, да нас то одваја од те Чаше, јер је велика љубав заложена и Господ нас том љубављу призива.
Освестимо се, отрезнимо се и кренимо ка Господу са милошћу, са љубављу, са поверењем, праштајући једни другима смело. Кренимо пред Господа, Који нас све прима и све обједињује и Који је глава Тела свог, које јесте Црква.
