Тескоба, досада, губитак воље за животом, тежина духа, расејаност – нису ли ово све карактеристике већине, велике већине савремених људи и тешко нама, омладине? „Ужас бесциљности и ужас немоћи“, ево двају ужаса који данас многе избезумљују. Откуда, пак, ове духовне болести, ако не од слепила? Слепило порађа безциљност, а од безциљности, од губитка смисла рада и самог живота, рађају се ове страшне болести.
Једино циљ – објективни и вечни, може да сабере раслабљене силе човека, да вољу човека учини смисленом, да управи њене слике ка достизању циља. Али овај циљ је савремени човек изгубио. Он можда и схвата његово постојање, али с обзиром на духовно слепило и телесност, светлост која исходи из Циља, њему је недоступна. Келија његовог срца је чврсто затворена, стога у њу не може да продре светлост изгубљене Сврхе, светлост вечног Смисла. А пошто живот не трпи испразност, човек јури да испуни свој живот, па га услед свога слепила, испуњава обманама, „вредностима гробља“ – трулежју и прашином.
Незадовољан, он убија време разонодама, које не изграђују, већ разбијају његову личност, јединство воље, мисли и осећања.
Савремени човек постаје поседнут, изгубивши хармонију својих унутрашњих сила, мучи се испразношћу. Лудује због духовног слепила. А и како да прогледа, када му је срце загађено, када су страсти и похоте чврсто свили гнездо у њему? Да би могао да срцем прими светлост, а затим и да прогледа, неопходно је да избаци смеће из срца, сузама покајања и подвигом окретања ка Богу, подвигом очишћења, да у себи васпостави духовне силе. Једино срце које стреми ка чистоти, способно је да прими светлост и схвати Сврху. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“, говори Христос.
Вратити вид човеку, вратити му светлост живота, може једино Светлост Иситнита – Христос, исто као што бесмртну душу може наситити само Бог, не идеја Бога, већ Бог Живи, Сушти, исто као што и жеђ не може утолити мисао о води, већ сама вода.
Без вере у Христа, као сина Божијег, потврђиваној делатно љубављу према ближњима, и без континуираног, напорног рада над својим срцем, човек не може прогледати. Без овога, у потрази за циљем и смислом живота, он ће свагда лутати у мраку мисли, разонода и сујете.
Додајте овоме и узвишене препорађајуће Тајне, које очишћују срце и васпостављају вољу. За једне, то је кратки пут, за друге, по стању њиховог срца и воље, дугачак и мучан. Али увек, када исповедаш Христа као Сина Божијег и Твога личног Спаситеља, уколико Му „са страхом Божијим и вером приступамо“ у Тајнама, то је пут који води ка познању Циља и Смисла Живота.
Епископ Митрофан Зноско-Боровски
