Молитва Господња или Оче наш је пре свега литургијска молитва. Ово је врло важна напомена ако желимо да правилно протумачимо, шта значи ова молитва коју је Господ препоручио својим ученицима или како то кажу у Светом Јеванђељу када их је учио како треба да се моле Богу, он им је управо изрекао ову молитву Оче наш. Но, то када кажемо да је ово литургијска молитва, то подразумева у ствари да се она чита у оквиру литургије. Ако сместимо ову молитву у литургијски оквир тада она изражава у ствари тај етос, односно читаво стање које изражава литургија. Да као што и друге литургијске молитве изражавају тај свеукупни однос односно свеукупни етос.
“ И не уведи нас у искушење, већ избави нас од злога“ – Искушење, знамо сви, то су у ствари такве ситуације где долази у питање наша та слобода у односу на Бога, дакле та наша љубав, то наше на неки начин уверење да је Господ увек да нама и да ће нам дати Царство Божије. То се обично дешава из страха од смрти. Зато, тај страх односно смрт је извор свих грехова. Како каже у Светом Писму; у смрти смо сви сагрешили. То значи будући да смо смртни, тада смо и подложни греху. Зато што човек мисли да ће се на неки други начин ослободити те смрти која га стално угрожава. И зато и зато посеже за неким стварима које нису утемељење на Богу и на вере у Њега, него тражимо неке алтернативне путеве да се ми сами осигурамо.
И зато су свети оци окарактерисали грех као промашај циља. Наш циљ је да живимо вечно, сваки човек то жели али тај живот вечни нам може доћи само из заједнице са Господом. Дакле из те личне заједнице. као што нам у нашем обичном животу искуство личне заједнице са другим човеком који нас воли оно нам у ствари даје живот. Знате млади људи када воле некога па се разочарају и када се прекине та заједница, они тад кажу; шта ће ми живот. Овде изражавају то да је живот уско везан са тим љубавним односом са том љубавном везом коју имате са тим другим човеком. И управо тај грех (амартија) како су га назвали свети оци и јелини, дакле он је промашај циља. Ми желимо да достигнемо циљ, да будемо вечни али у ствари промашујемо ако то тражимо мимо Господа. И зато то да нас Господ – не уведе у искушење, то је молба и прозба да нас не стави у такве ситуације где тај страх ос смрти да нас примора да ми изгубимо ту слободу, односно да изгубимо поверење у Њега, љубав. Таквих ситуација много има и зато су свети оци увек саветовали, Господ нам је увек саветовао да се не бојимо и да је увек Господ са нама и да никад неће бити одсутан. Он каже; ако и жена заборави пород свој, ја вас нећу заборавити. Дакле, Он је страдао за нас, Он нас је створио из љубави пре свега. То можемо да схватимо када ми нешто заволимо, то нам је нешто најдраже, за њега смо у стању живот дати. Господ је живот дао за нас, и Он неће да нас пусти да ми тако одемо, наравно Он неће на силу ако ми то не желимо, то би било мучење за нас. Замислите да ви неког волите толико а да он вас не воли и да ви желите са он мимо његове слободе буде ту са вама, то је за њега пакао и мучење. Него управо молимо Господа овом прозбом да нас не уведе у такве ситуације него да имамо ту на неки начин простора да можемо да се уздамо у Њега и верујемо у Њега.
И на крају „да нас избави од злога“ . Овде је акценат на томе, дакле не од зла него од злога. Зло је овде перцонифицирано у смислу, то је једна личност и пре свега то се мисли на Сатану. А сатана је у ствари , то биће у хришћанској вери , које у ствари управо поништава све ово што смо тражили. Дакле сатана има за циљ да поништи живот. Он је зато богоборац . Бог ствара живот, Он жели да буде живот а сатана жели да не буде живота. Он жели да ништавило постоји. И зато, ми молимо Господа да нас избави од злога, да нас избави од тога који својом мржњом жели да нас поништи и уништи као бића. Молимо се дакле, да нас Господ избави од Сатане, зато што сатана је управо тај који жели да поништи Божије дело.
Ако имате на уму оно што је писао Достојевски у „Злим дусима“, он се бавио овим проблемом, дакле, проблемом зла и тада имате једну сентенцу када Кирилов жели да покаже како ће човек да буде Бог, како ће он да уништи свакога Бога и да нема Бога он завршава тиме да каже ако човек изврши самоубиство, ако поништи живот тада ставља тачку на све. Тада његова је воља и нема више никаквих Богова, нема ништа. Овде показује Достојевски да зло у крајњем случају има тенденцију да поништи живот.
Епископ Игнатије Мидић
