У средњовековној Србији су неговане две паралелне врсте књижевности: писана у релативно малом слоју образованих људи и усмена у народу: Још у Савином житију се помињу народни певачи који “песме створише певаху”. Од писане књижевности су била најраспрострањенија житија. Постојала је и двострука литература, ритерски роман, о чему сведоче сачувани преводи Роман о Троји, Александру Великом и Тристану и Изолди. Негована је и поезија.
Од Деспота Стефана сачувано је неколико прозних и песничких текстова. Свакако најпознатије је Слово љубве, чија тема је љубав као основно начело свих хришћанских осећања и човековог живота. Из њега издвајамо ове строфе:
Строфа 2.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и певач рече,
у њима красоте многе,
птицама брзо и весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине,
и ваздуха тананог,
дивним неким гласовима оглашење,
а и земаљске дароносе
од мирисавих цветова, и травоносне;
но саме људске природе
обновљене и разигране
долично ко да искаже!?
