Тек сада смем да га се сећам
после толиких тужних година и дана.
Чело му се сијало као да су мисли од пламена,
дланови мирисали на лиску дувана;
ишао је дигнутог десног рамена.
Зашто ли је у осмеху имао нечег детињега?
Зашто ли је журио увек као да му је зима
и као да иде испод каквог стега?
Зашто му је раме било дигнуто
као крило херувима?
Можда је крај божанског неког сапутника
хитао, и хтео се дићи до његовог стаса;
можда је зато падала светлост са његовог лика
и топлина из његовог гласа.
Али тамни сад помало у живота тами
његов глас и осмех и чело пуно сјаја,
само у сну, кад смо опет срећни и млади
и са својом душом сами,
сетим се јасно његове речи, хода и загрљаја.
У сну ми се само живо учини,
кад прође поноћ и буде близу зори,
као да на недогледној некој пучини
с неким, кога ја не знам, тихо збори.
У сну само његов лик угледам цео као и пре
док смо живели заједно у овом крају,
и видим га као да опет негде журно где
и као да очи његове нешто што ја не знам знају.
