Кришковци моје село мало у срцу ми светли
моја мала кућа мени снагу даје,
некад сањам како спавам тамо, поју петли
свиће јутро, зраци сунца на прозору сјаје.
Отац пред амбаром ситна дрва сече,
дед облачи кожух да обиће стоку,
у шпорету бака златни хлеб нам пече,
и суза се крупна појави у оку…
Другарица мојих осмех сретан чујем
и школскога звона ситан гласић звечи,
караван облака по небу путује,
тек рођено јаре у шталици вречи…
Куче шапом лупка у дрвена врата,
дед ведрицу млака из шталице носи,
око баке гласно преде мачорРаде
ко и свако јутро чанак млека да му даде.
Топе се леденци, са стрехе се роне
и мирише снег на скоро пролеће,
смеши се анђео Михаил са наше иконе
док бака на сто златни хлеб меће.
