На путу ка Ваљевској Kаменици и младим људима са имања Органела, о којима сам више пута писао, недавно сам застао код једне тамошње атракције. Реч је о Ђединој воденици између Златарића и Причевића, села на око 9 километара од Ваљева. Воденица је одмах крај пута, добро је обележена на Гугл мапама, има и путоказ, па је лако можете наћи.
Пријатељи су ми наговестили да унутра нема никога, да је увек отворена и дању и ноћу и да је реч о необичној самопослузи, где се људи послуже брашном и оставе новац.
Тако је и било кад сам тамо дошао. Kамен је млео брашно, препознатљив звук је одзвањао том кућицом, а врата су била откључана.
Цене су биле детаљно исписане, а брашно упаковано у кесе, измерено и поређано на полицама.
Пројино бело, кукурузно, пшенично, ражано, хељдино: на посетиоцима је да пазаре оно шта желе и да прођу такозвани „тест морала“, како кажу у овом необичном месту.
У централном делу просторије налази се каса са новцем у коју се оставља новац и узима кусур, ако је потребно.
За више од 30 година колико постоји Ђедина воденица није било људи који нису платили брашно нити узели новац из касе, а њен власник Драган Живановић каже да муштеријама на овај начин пружа прилику да постану бољи људи.
На воденици се налазе бројни натписи попут ових: „Живот и поверење само једном се губе“, „Ако сумњаш у човека, с њим не послуј, ако послујеш не сумњај“ и „Поштење и поверење живе у воденици“.
Овде долазе људи из целог света, од Европе и Русије до Америке. У књизи утисака уписано је више од 700 порука.
Драган каже да је било људи који су се враћали наредног дана и прелазили по неколико стотина километара јер током прве посете нису имали ситан новац.
Тако је један господин из Зворника дошао са хиљадарком у руци да плати брашно за које није имао новац неколико дана раније, као и да се захвали Драгану што је омогућио купцима да постану бољи људи.
Национална географија
