Човек који ће постати најутицајнији физичар, а можда и мислилац свих времена Алберт Ајнштајн (1879–1955), није много обећавао, не само у очима свог посетиоца и пријатеља Рајхенштајна.
„Врата стана била су отворена да би се брже осушио тепих који је управо изрибан, опран и обешен у ходнику. Ушао сам у Ајнштајнову собу. Једном руком стоички је љуљао колевку у којој је лежала беба. У устима му је била лоша, веома лоша цигара, а у другој отворена књига. Пећ је ужасно димила.“ Тако је у јануару 1903, према опису Давида Рајхенштајна, изгледао задимљени дом Алберта Ајнштајна.
Данас иначе постоји и једна права „митологија“ о Ајнштајну, читава баштина исказа и тврдњи које велики физичар никад није изговорио и догађаја у којима није учествовао. Тако се упоредо са непостојећим цитатима, оним о пчелама, али и многим другим, уз фалсификате и лажне приче, често погрешно наводи како је Ајнштајн био „лош у школи“.
Увид у архиву његових оцена јасно показује да Ајнштајн није био лош ђак, као и да је математици био посвећен од најранијег доба. Но, за такве приче има извесног повода јер у очима савременика Ајнштајн јесте био – млад човек који не обећава превише. Бројни детаљи из његове биографије показују да се по свему судећи разликовао од околине, али и да се суочавао са силним изазовима.
Ајнштајнове младалачке године биле су испуњене разним невољама и разочарањима. Наиме, због недозвољене везе након заједничког студирања на Политехничкој академији у Цириху у Швајцарској, Ајнштајн и млада физичарка српског порекла Милева Марић, провели су неколико година у великој неизвесности, у путовањима, раздвојености, оскудици и породичним сукобима.
Ајнштајнов отац Херман преминуо је у октобру 1902. и тек на самрти је сину дао благослов да се ожени, али је, како бележи више његових биографа, на Алберта оставило дугорочан траг то што је својим дотадашњим академским и животним неуспесима разочарао породицу. Но, Милева и Алберт су се почетком 1903. године најзад венчали. Тада су добили првог од два сина, Ханса, који је заправо њихово друго дете, будући да је Лизерл, дете које их је обоје изненадило претходне године, остало у дому Милевиних родитеља у Новом Саду.
Ајнштајн је у то доба био далеко од значајног физичара. Академију у Цириху је уписао са тешкоћама, током студија га је професор Минковски сматрао „лењивцем“ и с обзиром на незавидан успех, готово да није било наде да ће наставити академску каријеру и негде добити место професора. Но, захваљујући Марселу Гросману, колеги физичару, добио је једно неугледно намештење у Берну, у Заводу за патенте. Овде се у јуну 1902. године запослио као сарадник треће класе, за бедну плату.
Kако би увећао скромне породичне приходе, Ајнштајн ће, током прве године године живота у Берну, у локалним новинама објавити оглас да даје приватне часове математике и физике. Kако примећује Мичио Kаку, аутор врло занимљиве биографије Ајнштајнов космос, то је и уједно прво помињање Ајнштајновог имена у новинама.
И онда ће, две године касније, током „чудесне“ 1905. Ајнштајн у тишини свог Патентног бироа написати, а потом послати и објавити серију од пет кратких радова од којих ће сваки довести до настанка једне нове области физике. Његова теорија релативности, утемељена на два од пет радова тада објављених у „Физичким аналима“, измениће не само физику, него и дотадашње поимање света, филозофије и културе.
Један век касније, судећи према статистичким анализама највећег скупа књига и часописа које је из светских библиотека прикупио и снимио Гоогле Боокс, име Алберта Ајнштајна је убедљиво најчешће помињано име једног човека у литератури данашњице, испред Чарлса Дарвина.
Извор: Наука кроз приче
