Бог не захтева да ми будемо безгрешни зато што је Њему позната наша људска немоћ, наше несавршености. Једино што се од нас тражи је то да ми схватимо своју греховност, да ми постојано стремимо ка путу покајања.
Многи хришћани испољавају неку врсту нервозе која се може назвати „страст ка савршенству“, која заправо нема никакве везе са истинском тежњом ка савршенству, што је несумњиво добра намера. „страст ка савршенству“ заправо не доводи до савршенства, она једноставно не дозвољава човеку да толерише сопствену несавршеност.
Другим речима, ми бисмо, коначно, требали да тежимо савршенству, али када се ми мучимо и не можемо да спавамо због тога, јер смо, испоставило се, и даље несавршени, онда треба да схватимо да је ово стравична болест гордости, која је посебно мучна за „благочестиве“.
