Јеванђељски закон и јеванђељска истина о спаситељском деловању Господа нашега Исуса Христа управо упућује сваког од нас људи, на тајну односа Бога и човека. Односно на човеков призив да оствари вечну заједницу са Богом. Ради те вечне заједнице у којој је човек призван да наследи обећање и дарове Царства Божијега, Господ наш Исус Христос, један од Пресвете Тројице, Син Божији, постаје човек, нашега ради спасења. И његово узимање људске природе управо значи обожење наше људске природе. Његов долазак у људском телу управо значи ослобођење нас људи, нашег тела и онога што ми јесмо, од робовања закону греха и закону смрти.
Сада, када је Христос међу нама и са нама, својим Васкрсењем, својим Светим Јевађењем и светлошћу свога призвања, нестаје мрак са очију наших и нестаје управо тај старозаветни Закон, који се претаче сада у Закон заједнице Бога и човека, испуњава се у лику Господа нашега Исуса Христа. Да бисмо били истински путници ка Царству Божијем, наше је дакле, да познајемо Бога али и да градимо односе једни са другима. Зато богати цариник Закеј, сусревши се са Господом, у ствари види пролазност овога живота и схвата и разуме и доживљава преображај, а његов преображај значи покајање за све што је учињено лоше, и усмерење наде своје ка Царству Божијем.
Покајање јесте обнова Светога крштења за нас православне хришћане. Њиме убељујемо крштењску хаљину своју коју смо упрљали својим немараним животом и својим гресима. Ми немамо ни овде, у Цркви Божијој, стрпљења да слушамо беседу, ни Свету Литургију. Не питамо свештенике или монахе, рецимо, можемо ли, смемо ли да фотографишемо фотоапаратима и телефонима. Да ли се неко од вас, који сада фотографишете упорно и борите се да селфирате тренутке свог живота, немајући уопште однос ни са Богом ни са људима, запитао да ли је вредно фингирати живот више него ли живети га? Али ако неко беседи и говори овде, пред вама, то је упућено и вама, који фотографишете овде и овом народу који пажљиво слуша и којег ви упорно ометате.
Дакле, оно о чему ја говорим данас, јесте управо тај однос који је Закеј имао према Богу и према заједници и према људима. Он се покајао за учињене своје грехе и као такав вратио је онима којима дугује, каже, четвороструко од онога колико им је закинуо или је узео. А бити цариник у оно време, био је синоним за отимачину. Био је синоним за неправду над људима.
И ми и данас као православни хришћани који нисмо толико сиромашни, углавном нема међу нама много гладних, не обазиремо се на оне који немају, заборављамо оне којима је потребна утеха, онима којима је потребна радост, онима којима је потребан сусрет са ближњим. И то је важно напоменути и разумети пре свега да бисмо, као деца Божија, истински наследили Царство Божије.
Али о томе данас говорим и на жалост, питање је да ли још икога занима и ко слуша, и да ли има више смисла говорити? Јер ми људи смо самодовољни, самозадовољни, не обазиремо се ни мало на ближњега поред себе, не видимо и нећемо да схватимо, да разумемо шта је суштина. Суштина је браћо и сестре живот у заједници Свете Литургије. Нећемо увек да имамо приоритете испред Свете Литургије: ево, у сред Свете Литургије ми ћемо да фотографишемо телефонима, да целивамо мошти, да целивамо иконе и дошли смо да се Богу молимо, а не видимо и не схватамо и не разумемо у ствари, да је наш Бог на предложењу, да је наш Бог у Светом олтару, који нам се у светом телу и крви својој у светом причешћу нуди, који нам се даје и који пуну заједницу своју са нама дели. Али ми људи нећемо то, ми увек тражимо нешто што је брже, нешто што је једноставније, па ћемо по ономе што тражимо то и добити. Него нека Господ има милости према свима нама који се сабирамо у Свету Цркву. Има ваљда и много оних које Црква и не интересује па за утеху је бар и то, да имамо минимални однос овде, према неким стварима. Пре свега према Богу, а имамо и своју савест, па по њој ћемо и да се водимо, њој ћемо, пре Бога а потом и Богу, дати одговор за све. Међутим, немамо ми браћо времена више ни за себе, ми смо се потпуно претворили у машине, и како иде овај савремени ток живота, потпуно ћемо отићи на странпутицу не будемо ли призвани и позвани неком вишем принципу живота, а то је пре свега, Јеваенђеље.
