Петак вече, иста кафана. Столови од иверице облепљени налепницама „Лав“ и „Јелен“, под се лепи од пива које се осушило још прошлог викенда. Седим код прозора и бројим колико пута ће Славко, конобар, прећи иста три метра до шанка и назад. Двадесет један пут, за сат времена, од осам до девет сати. Двадесет један пут већ три године. Измерио сам му живот у корацима, а он би мој живот могао да измери у попијеним пивима и проћерданим вечерима петком, кад би хтео. У џепу ми вибрира телефон. Опет она иста порука од извршитеља: „Преостали дуг: 4.780 евра. Молимо да регулишете обавезу.“ Не отварам је. Знам је напамет, могу је рецитовати брже него Оче наш. Марко долази са два „зидарска“, боговски хладна пива, толико да капље влага са зелене флаше. Седа без поздрава, како то радимо већ шест година. Поздрави су за људе који немају ништа ново да кажу.
„Чуо си за Јована?“
Наравно да јесам. У граду од седам хиљада душа, вест стиже пре него што се догоди, понекад чак и измишљена.
„Вратио се из Ирске. Радио на градилишту три године, штедео сваку пару. Онда му неки пољак украо све из стана. Седамнаест хиљада евра. У шупљини паркета испод кревета.“ Замишљам Јована како седи на ивици улубљеног душека старог кревета у Дублину или Корку, у соби која мирише на влагу и туђе чарапе, и гледа празну рупу и разбацане летвице паркета. Три године мешања бетона на киши, дизања греда које су теже од будућности, спавања са још петорицом на два спратна кревета. Три године бројања дана, слања новца кући, уверавања себе да има смисла. Све то у једној празној рупи из какве је мислио да је једном за свагда побегао. Познајем тај осећај празнине. Није баш иста празнина, али је из исте породице. Седео сам три године за радним столом у библиотеци, каталогизујући књиге које нико не чита, уверавајући себе да пишем нешто важно. На крају сам остао са вордовим документом пуним недовршених реченица и дуговима који расту као тумор. Четири хиљаде седамсто осамдесет евра. Тачно сам знао када ће прећи пет хиљада. До нове године.
„Шта ради сад?“, питам, иако знам пре него што чујем одговор.
„Вратио се. Ради у кланици. Ноћна смена.“
Климам главом. Наравно да ради у кланици. Наравно да је ноћна смена. У нашем граду постоје три врсте послова: кланица, пекара, бензинска пумпа. Све остало је за оне са дебелом везом или оне који су отишли. Ја сам успео да извучем библиотеку. Тридесет и осам хиљада динара месечно. Довољно да преживиш, недовољно да живиш. Пиво је ледено, јер Славков фрижидер ради ко за Ескиме и нико се не жали. Не пијемо због укуса. Пијемо јер је петак, јер је ово једино место где можемо седети и претварати се да имамо избор, да смо овде добровољно. Славко прилази са крпом у руци, брише сто поред нас иако је чист. Ради то већ пола сата. Можда мисли да ако довољно дуго брише, избрисаће и себе из ове кафане. Гледам га како се враћа иза шанка, како ставља крпу на исто место, како узима чашу и полира је под жутом сијалицом која трепће. Питам се колико има година. Четрдесет? Педесет? У овој кафани време не тече, само се таложи.
„Сећаш се“, почиње Марко и окреће флашу у рукама, „кад смо мислили да отворимо агенцију? Изнајмљивање бицикала за туристе.“
„Сећам се. Требало је да узмемо кредит. Десет хиљада евра.“
„Нисмо узели.“
„Нисмо.“
„Још боље“, каже, али не звучи уверљиво.
Не кажем му да сам ја узео. Не за бицикле, за другу ствар. За одлазак у Хамбург, код рођака који је обећавао посао у ресторану, стан у Алтони са погледом на луку. Купио сам чак и водич за град, учио немачке фразе пред огледалом. Речи којима сам мислио да ћу започети нови живот. Карта купљена шест недеља унапред, на попусту. Торба спакована три дана пре поласка. Стајао сам на аутобуској станици, петог јануара 2019. Минус осам степени, нису ми се руке тресле од хладноће већ од нечег другог, нечег што нема име али има тежину. Аутобус је дошао тачно у седам и петнаест. Отворио је врата. Пустио топао ваздух који је мирисао на дизел и туђе животе. Возач ме је гледао. Видео сам у његовим очима све оне који су прошли кроз та врата, раднике, избеглице, студенте, авантуристе. Све осим кукавица. Ја сам само стајао. Петнаест секунди, можда тридесет. Око мене су људи улазили, налазили места, слагали торбе. Возач је слегнуо раменима и затворио врата. Аутобус је отишао. Ја сам стајао још пет минута, гледајући како нестаје иза раскрснице, како мрља црвених стоп светала постаје све мања. Вратио сам се кући. Објаснио сам мајци да се одлаже, рођак је доживео инфаркт, ресторан је затворен, повратићемо новац. Објаснио сам себи да је то због ње, због њеног старачког здравља, због тога што би је убило да одем. Лагао сам себе. Био сам кукавица. И даље сам. Следећих месеци сам причао познаницима о Хамбургу. О ресторану где сам наводно радио, о Рајнбану где сам се возио до посла, о Алстеру где сам трчао недељом. Измислио сам цео живот који нисам поживео, јер је био лакши од признања. Са Марком сам се видео тек кроз пола године јер је био одсутан, и питао је за детаље, а ја сам их измишљао из Гугл мапа и туристичких блогова. Четири хиљаде седамсто осамдесет евра је цена тог кукавичлука. Цена лажи која траје већ шест година. Телефон опет вибрира. Овог пута не гледам. Знам шта пише. Гледам кроз прозор како се по влажном асфалту размазују рефлектори. Познајем свака кола која пролазе. Плави „голф тројка“ је Милошев, удубљење на задњим вратима од ударца пре две године. Црвени „пунто“ је онај лик из Змај Jовине, возачева шофершајбна напукла у облику паучине. У малом граду не мораш да знаш имена. Довољно је да препознаш ожиљке на лимовима.
„Ја сам једном, у Хамбургу…“, почињем, али глас ми се ломи.
„Знам“, прекида ме Марко. „Био си код рођака, радио у ресторану три месеца, зарадио неке паре…“
„Нисам радио“, кажем изненада. Речи ми саме испадају, као повраћање после много попијеног пива. „Никад нисам стигао до Хамбурга.“ Он застане, флашу зауставља на пола пута до уста.
„Шта?“
„Купио сам карту. Узео кредит за карту и прве трошкове, онако да ми се нађе док се не снађем. Стајао сам дуго на станици. Аутобус је дошао, нисам ушао.“ Смејем се, али звук који излази није смех. „Причао сам свима да сам отишао јер ми је било мање срамно него да признам да сам се, јебено, усрао.“
Марко ме гледа дуго. Трзаји му се јављају на вилици, оним ситним, скоро неприметним покретима када човек гута нешто горко.
„Зашто ми ниси рекао? Мислио сам да смо пријатељи, еееј“
„Зато што си ти једини који ме гледа као да сам нешто постигао. Као да сам макар покушао. Нисам хтео да знаш да сам остао јер сам био слаб. Да сваки овај петак, све ове флаше, све ово седење код истог прозора, да је то моја казна.“ Он спушта флашу на сто полако, као да је напукла танка чаша које ће се распасти.
„Ко није слаб, бре?“, каже тихо. „Мислиш да ја волим да продајем осигурања пензионерима који једва склапају крај са крајем? Мислиш да сам ја хтео ово?“
„Онда зашто остајемо?“
„Не знам. Страх или навика. Можда чак и нека болесна утеха у томе што знамо шта нас чека сваки дан.“ Пијемо у тишини која звучи гласније од турбофолка који почиње да се чује из угла кафане, неко је пустио са музичке линије. Народњаци, наравно, увек су петком после девет. Славко доноси још по једно пиво, иако нисмо тражили. Ставља их на сто без речи. То је његов начин да каже да разуме, да и он седи у истом затвору, само на другој страни шанка. После поноћи долази Милица. Носи качкет са натписом „њу јорк јенкис“, онај иста кад је имала седамнаест година. Сад има двадесет осам. Качкет се није променио, лице јесте. Око очију су јој се појавиле ситне линије које пре нису биле ту, а испод њих тамни кругови који личе на модрице. Не причамо већ две године, откако је видела моју руку на леђима њене другарице Тамаре испред биоскопа. Било је то после пројекције неког америчког филма, заборавио сам којег. Није ништа рекла, само је стајала на два метра од нас, гледала сузних очију, окренула се и отишла. У малом граду не мораш да причаш. Ћутање је гласније од свих речи. Али ја се сећам свега. Сећам се како је Милица гледала филм са мном четири пута те године. Како је знала све реплике из „Пулп фикшна“ напамет. Како је седела поред мене на клупи испред биоскопа и причала о Тарантину, о кадровима, о монтажи, о стварима које ја нисам ни примећивао. И сећам се како јој никад нисам рекао да ми значи то што се виђамо. Нисам рекао ништа чак и кад је престала да долази. Климнули смо главом једно другом, вечерас. Довољно да признамо да још увек делимо исти ваздух. Али овог пута она не долази до шанка. Застаје. Онда, изненада, повлачи столицу и седа.
„Могу?“, пита, али већ седа. Марко ме погледа, устане да оде уз изговор, „Ајде да нам узмем још по једно пиво..“ Милица седи преко пута мене и не зна шта да ради са рукама. Ставља их на сто, скида, увлачи у џепове дуксерице, извлачи, игра се порубима на рукаву.
„Чула сам да пишеш“, каже коначно..
„Пишем.“
„О чему?“
„О овоме.“ Показујем руком кафану, Славка који брише исти сто већ четврти пут, момке који играју билијар без правог циља. „О људима који не знају да оду, или не смеју…“
„Јеси ли ме ставио у приче?“
Гледам је. Очи су јој уморне, шминка размазана по угловима капака уз трепавице, остатак старог ајлајнера који се није потпуно скинуо.
„Јесам.“
„И?“
„И није лепа прича.“
Она се насмеје, кратко, као кашаљ из сувог грла. „Ниједна прича одавде није лепа. Све су трагедије маскиране у кобајаги живот.“
„Зато је можда боље да их не пишем.“
„Или их можда треба писати управо зато.“ Она пали цигарету, а Славко диже поглед са шанка. Више га није брига што нас упадљиво гледа.
„Јер ако их не запишеш, ко ће знати да смо били овде? Ко ће знати да смо макар покушали да осетимо нешто у овој празнини?“, пита Милица
„Мислиш ли икад о тој ноћи? Испред биоскопа.“, неочекивано наставља с питањем.
Срце ми убрзава као кад попијем превише кафе. „Мислим.“
„Ја такође. Не због тебе и ње. Већ због себе. Шта сам рекла, или још боље шта нисам.“
„Ништа ниси рекла.“, потврђујем
„Управо то. Окренула сам се и отишла. Као да ме није болело. А болело ме је, толико да нисам могла да дишем три дана. Лежала сам у кревету и гледала у плафон, баш као ти сад када не радиш.“
„Одакле знаш да ја…“
„Знам. Видим те. Сваки дан идеш истим путем до библиотеке. Седам и четрдесет пет. Никад раније, никад касније. Као сат који је стао.“
Реч „волела“ виси између нас, неизговорена, али присутна као мирис дима.
„Зашто ми ниси рекла?“, питам тихо.
„Зато што си ти волео њу. И знала сам да никад нећеш волети мене. У малом граду научиш да не тражиш оно што не можеш добити. Научиш да сахрањујеш жеље пре него што почну да боле као разочарање које ти је ту пред носом.“
Марко се враћа са три пива. Ставља их на сто, али остаје да стоји. Осећа да је упао у нешто што не би требало да прекида. Милица узима пиво, пије дуго, гутљајима који јој отварају грло. Обрише уста врхом длана.
„Требало је да одем“, каже. „Пре две године. Добила сам посао у Новом Саду. Маркетинг агенција. Сто пет хиљада месечно. Платили би ми стан прва три месеца. Све, дословце сам требала само да кажем, да.“
„Зашто ниси?“
Она се насмеја горко. „Из истог разлога зашто ти ниси ушао у онај аутобус за Хамбург.“
Загрцнем се пивом. „Одакле знаш?“
„Рекао ми је Марко. Пре годину дана. Био је пијан. Не сећа се.“
Марко седа тешко, као да му тело тежи више него пре минут. „Извини“, каже тихо. „Нисам хтео…“
„Није важно“, прекидам га. „Ионако су сви знали, само нико није смео да каже.“
Гледамо се преко стола, нас троје. У том тренутку, у одсјају жуте светиљке изнад нас која трепће већ два месеца, разумем да смо сви ми иста особа. Марко, Милица, Јован и ја у кланици, Славко иза шанка. Сви чекамо неку дозволу, знак, храброст која нам недостаје. Али та дозвола неће доћи. Морамо да је узмемо сами, а то је оно што не умемо.
„Чула сам за дуг“, каже Милица тихо. „Сви су чули.“
Осећам како ми се стеже вилица, како ми зуби шкрипе један о други. „Није толико страшно.“
„Лажеш.“
„Лажем.“
Она дохвати моју руку преко стола. Топла јој је кожа, мекана, помало влажна на јагодицама прстију.
„Требало би да одемо“, каже. „Обоје. Не заједно, не на исто место, не са неким великим планом. Само… одавде. Пре него што постанемо део намештаја. Пре него што Славко почне да нас брише заједно са столовима.“
„И ако не одемо?“, питам је.
„Онда ћемо умрети овде. Неће бити драматично. Неће бити изненада. Само ћемо једног дана схватити да имамо шездесет година и да смо провели цео живот чекајући код истог прозора.“
Марко седа, диже своју флашу. „За то!“, каже цинично, али глас му дрхти. „За то што ћемо умрети овде.“
„Не“, кажем изненада, и обоје ме гледају. „Не пијем за то.“
Тишина. Чак се и турбофолк чини тишим.
„Онда за шта?“, пита Марко.
„За све оно што још нисмо!“, кажем поносно.
Смејемо се, али то није смех. То је нешто друго. Нешто што личи на олакшање, као први удах после дугог роњења. Око два после поноћи кафана се полако празни. Милица је отишла пре пола сата. Загрлили смо се на вратима, присно, њена капа ми је додиривала браду, мирисала је на шампон од јабуке и цигарете. Шапнула ми је нешто у уво, тако тихо да нисам сигуран да сам чуо, „Ако одеш, пошаљи ми разгледницу.“
Нисмо рекли ништа после тога. У загрљају смо се опростили од нечега. Од младости, од илузија, или од верзија себе који смо могли бити. Марко плаћа, оставља сто динара бакшиша. Увек исто, заокружује на цео број. Славко узима паре без речи, али ме гледа испод ока. У том погледу видим нешто што никад пре нисам приметио, страх. Страх да ће и ово место једном нестати, да ће и његов живот од три метра од шанка до стола једног дана бити само прашњава успомена.
„Славко“, зовем га пре него што изађемо. Он се окрене, крпа у руци, вечито спреман да брише. „Хвала за сва ова пива.“
Он клима, збуњен, можда и мало уплашен том изненадном захвалношћу.
„Петак, исто време?“, пита Марко на вратима, али у гласу му нема уобичајене сигурности. Гледам га. Умор му је урезан у лице дубоко, као бразде на њиви. Али видим и нешто друго. Неку тугу која је стара колико и тврђава овог града.
„Не знам“, кажем.
Он се насмеје, изненађено. „То је први пут да си рекао ‘не знам’. Увек си говорио ‘исто време’. Увек.“
„Можда сам уморан од истог времена. Можда сам уморан од мерења живота петком.“
Он ми стави руку на раме, стисне. „Ако одеш, јави се, макар једном. Да знам да неко може…“
„Хоћу.“
„Нећеш“, каже, али се смеје. „Ипак надам се.“
Излазим из кафане. Улица је празна, мокра од росе која ће до јутра постати мраз. Идем према кући, али застанем испред Миличине зграде. Светло у њеном стану је упаљено. Видим је кроз прозор, седи за столом, пише нешто. Можда поруку. Можда списак разлога зашто треба да оде. Можда списак разлога зашто не може. Вадим телефон. Палим га. Три пропуштена позива од извршитеља. Четири поруке. Не отварам их. Уместо тога, отварам нови документ. Пишем: „Петак увече у малом граду. Исти људи, исте приче, исти корaци који не воде никуд. Али овог пута, нешто је пукло. Можда само у мени. Можда то и није довољно. Али је почетак.“
Настављам да пишем док идем. Пролазим поред бензинске пумпе где смо као клинци крали бомбоне. Основне школе где сам у петом разреду пољубио Ану Милошевић иза теретане, први и последњи пут те године. Парка са високом травом и импровизованим мрежама на вратима. Све је исто. Али ја нисам. Кад стигнем кући, не лежем у кревет. Седам за сто, отварам лап-топ, бришем прашину са тастатуре. Тражим превоз за Нови Сад, Београд, Загреб. Само не Хамбург. Више никад Хамбург у плановима. Али онда, из неког разлога, откуцам и њега. Гледам цене, распореде, станице. И схватам да је Хамбург могућ. Да је увек био могућ. Да је једина немогућа ствар била храброст да признам себи шта желим. Телефон вибрира. Марко: „Петак, исто време?“
Пишем одговор, али не шаљем. Оставим га тако, недовршен, бришем. Пишем поново. На крају пишем само „Хвала ти за сваки петак. Ако не дођем следећи, знаћеш зашто.“
Шаљем пре него што се предомислим. Гледам екран, курсор трепће на полупразној страници са ценама карата. Прст ми виси изнад тачпеда. Кликни овде. Купи. Уђи у аутобус овај пут. Не кликћем одмах. Ал не гасим екран. Гасим светло и лежем у кревет, али не затварам очи. Гледам пукотину на плафону, ону у облику Италије. Осам година је гледам као путоказ. Осам година знам да личи на државу у коју никад нећу стићи. Али сада, први пут за осам година, не гледам само пукотину. Гледам и плафон око ње. Бели, празан, неисписан. Телефон засветли. Милица, „Купила сам карту за Нови Сад. Одлазим у среду. Уплашена сам.“ Дижем се из кревета. Седам поново за лап-топ. Отварам страницу са картама. Хамбург. Среда, осам и петнаест. Иста станица као пре шест година. Прст ми виси изнад тачпеда. Кликћем. Потврда долази на имејл за тридесет секунди. Седиште 23. Полазак у 08:15. Шифра резервације: DHB2847. Пишем Милици „И ја сам уплашен. Али идем.“ Не гасим светло. Седим и гледам потврду на екрану. Седиште 23. Као да ме чека већ шест година. Као да ме је увек чекало. Славко ће у петак остати сам. Бројаће кораке до шанка и назад, двадесет један пут, и питаће се где сам. Марко ће седети код прозора, гледати аутопут кроз влажно стакло, и знаће. А ја ћу, ако ме храброст не напусти у среду ујутро на станици, бити негде на путу. Коначно дорастао себи, сведен на праву величину страха.
