Позната слика мајстора из друге школе Фонтеблоа, анонимног аутора, и данас изазива исту фасцинацију као некад. Генијални аутор портрет наге Сабине прекрива велом који скрива и открива, велом који је танана опна тајне и њене разотркивености. Изузетни критичар и филозоф Жорж Старобински као полазну тачку за феноменалне књижевне есеје сабране у дјелу Живо око (1961) узима мотив ове слике. „Скривено опчињава […] Својствено је тајни да нас наведе да све оно што не води њеном приближавању сматрамо безвриједним и сувишним.”
Заиста, људско стремљење да продре до скривеног или неоткривеног нешто је својстевно човјеку који потпуну огољеност, шире гледано, на неки начин сматра довршеном, с(а)вршеном па самим тим и мртвом, будући да она не оставља простор сублиминираној имагинацији. Поетика погледа на којој је темљена ова студија не односи се само на тумачење књижевних текстова, а предговор који је дат указује на суштинску потребу човјека да иза скривеног или наслућеног тражи неко дубље, окултније значење. Живимо у ери у којој скривено, оно што свијету придодаје ауру мистерије, и даље представља зов за трагањем што је преимућство појединаца, с једне стране, и излишан апел за оне које воле једнодимензионалност, с друге.
Како год, људи су се одвајкада дијелили на оне који су откривали скривено иза отркивеног, одсутно иза присутног, за њим и трагали, те оне којима је површина, довршена и оком сводљива на димензијама мјерљиве контуре сасвим довољна.
Наизглед, свијет у којем живимо као да трга, изненадно, велове тајни, на очи и оних који скривено не желе нити им је оно икакав изазов за осјећај тражења зачудности пред тајнама као и пред опсјенама, јер бити за-чуђен значи бити опчињен чудом, како то етимологија показује. Свијет без чуда, па макар она била пуки ојећај зачудности изазван слућеним контурама полускривеног тијела, био би сведен на тврду елипсу која, може да се сведе на опипљив и транспарентан дјелић универзума.
Но, разголићеност која иде од најбаналнијих феномена као што је егзибиционистичко сервирање секвенци приватног живота, мисли које не пролазе ни кроз какву решетку унутрашње цензуре до нескривеног, циничног одбацивања икаквих цивилизацијских етикеција што је ткз. “привилегија изабраних” овог нашег глоба, и даље је тек вулгарна голотиња оних који не вјерују у метафизичке тајне. И тако, пред нама дефилују многи Луцифери или Прометеји, као и њихови сатрапи, који краду ватру како би на њој усијали сопствену, неутаживу жеђ за моћи, том исконском бољком која чека есхатолошки расплет како би коначно нестала. Иза тог наводно разотркивеног, трагаоци суштине суочавају се не са Тајном, но са гримасом Медузе на једној од њених новооизниклих глава. И тада, често остајемо згрожени пред лавиринтом људске психе у којој спавају којекакве звјерине чија се наказност не отркива, него проказује и свједочи о урвинама људског суноврата.
Стога, у контексту данашњице, ваљало би разлучити шта је загњурена, замаскирана опачина, шта пука дисимулација и симулација откривања, а шта мистична скривеност која људски ум призива да иде даље од првог погледа, да се вид претвори у гледање а затим и созерцање зачудне присутне одсутности.
Вишезначна је алегорија те копрене Сабине Попеје, а стари мајстори су и те како знали да наслуте њену универзалност. Свијет је слика, а у слици привид отркивености или, како то закључује Старобински: „И ако смо у почетку могли сањати да ћемо овладати скривеним, улоге се убрзо обрћу: налазимо се пасивни и паралисани, одрекавши се властите воље како бисмо допустили да нас настани неодољиви позив одсутног.“
Одсутност није лажна присутност, нити присутна, али скривена опсјена. У томе почива сва дијалектика овог свијета, старог, новог, увијек ново-старог, оног бескрајног, плавог круга у чијем средишту треба да засја – звијезда.
Проф. др Радана Лукајић
