Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 29. марта 2026. године у цркви Светог кнеза Лазара на Звездари
У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, Црква је тело Христово, заједница оних који верују исправно и истинито у Господа Христа као Спаситеља. И зато они који верују истинито, исправно и православно, они у Цркви не само да виде оно што Црква јесте, него они у Цркви учествују на исправан начин, онако како је то Господ замислио и установио. А Он је Спаситељ, Он је Месија, и у данашњем одломку из Јеванђеља које смо чули, управо сам Господ говори о томе ко је Он и говори о томе какав је Он као Месија. Говори тако што завршава овај одломак речима које гласе: Али међу вама да не буде тако, него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, јер Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе (Мт. 20 26-28).
Господ је дошао да даде живот свој у откуп за многе, тј. да живот свој даде, да се кроз то давање, кроз Његово давање ради нас и ради нашег спасења, деси оно што је најважније, а то је победа над троструким нашим непријатељем, јединим непријатељем који има три своје пројаве, а то је грех, то је смрти, то је ђаво. Господ је дошао да нам дарује живот вечни и ако бисмо задобили све друго у овом свету, као што на другом месту говори Јеванђеље, а не бисмо имали дар љубави Његове, све би било узалуд. Наш живот би био без циља, без садржаја, без смисла. Ми бисмо били само једна случајност која се у једном делићу секунде уобличила у овом свету и још брже него што се уобличила нестала, престала да постоји и изгубила сваки свој траг.
Да бисмо, међутим, разумели ове речи Христове и подсећање на то да као што је Он служио и служи нашим спасењу и онај који учествује у тајни Христовој, онај који се храни са трпезе Господње, и он је позван да служи. Да бисмо разумели какав је Господ Месија, морамо то ставити у контекст оног времена, у контекст очекивања изабраног јеврејског народа, очекивања доласка Месије и то како су они видели Месију какав Он треба да буде.
Знамо да је јеврејски народ трпео многа страдања кроз историју. Много пута је био роб, много пута је био прогањан од разних сила овог света. Зато су пророштва старозаветна о будућем Спаситељу, о Месији, они тумачили на само себи својствен начин, на начин који је супротан овој речи Господњој. Они су очекивали да Месија, тј. Спаситељ, дође из рода Давидова, али да буде силан и моћан јунак од овог света, вођа који ће не само њих ослободити од других тлачитеља, него, штавише, покориће све народе под ноге њихове тако да ће не само владати Месија, него и они заједно са Њим над другим народима.
А ево, Господ овде поставља једну сасвим другачију перспективу, једну сасвим другачију слику. Не поставља је као идеју, као философију, као теорију, него Он, сам Син Божји, долази међу нас и смирава се до крајњих могућих граница. Страда, бива одбачен, бива понижен, на крају бива и убијен. Све то чини смирено, у послушању Богу Оцу и ради нашег спасења, управо ради победе тројединог нашег непријатеља: ђавола, греха и смрти. Показује собом да није дошао да држи лекције, да није дошао да влада, да понижава, да није дошао да на сваком кораку и у свакој тачки потврђује своју моћ од овог света. Тиме, наравно, испуњава пророштва, али и нама показује којим путем треба да идемо и који је пут спасења.
Тиме показује најпре нама, архијерејима, да власт архијереја није да влада силом и моћи овог света, него да влада смирењем и љубављу, чувајући поредак у Цркви и водећи рачуна о телу Христовом и о спасењу сваке душе. И то, наравно, важи за сваког од нас, сваког на свом месту, јер свако је на свом месту у свом животу својеврсни архијереј, својеврсни свештенослужитељ, јер служи свом спасењу. Како? Тако што служи Господу испуњавајући Његову вољу и Његов закон, а онда то значи и служи ближњем, оном који је поред њега. Смирење, браћо и сестре, то је оно што нам Господ сведочи.
И зато свако наше одступање од ове логике, од оваквог пута Христовог, само значи да ми нисмо до краја упознали Њега и нисмо разумели Његову тајну и нисмо разумели улогу и послање Цркве у овом свету. Често од ње је тражимо да чини оно што није њен задатак. Наравно, тражећи да чини оно што није њен задатак, ми тражимо много мање, мање вредно од онога што нам је заиста потребно. Тражимо неупоредиво мање од онога што можемо добити као дар у Цркви. И још је веће, наравно, одступање или грешка кад сами иступамо и покушавамо да решавамо теме, дилеме и питања која не извиру из сусрета са Христом, која не извиру из ове чињенице да је Он Син Божји, да је дошао у овај свет и постао један од нас да би нам даровао живот вечни, да би нас учинио да будемо једно међусобно као што је Он, по речи Његовој, један са Оцем својим.
И није чудо што, ево, у пету недељу поста, браћо и сестре, ми славимо Свету Марију Египћанку на чијем животу се открива тајна Христова, тајна љубави Христове и благодати Божје, али се открива и истинитост оне почетне речи из Јеванђеља да без смирења, тј. без покајања, без преображаја, без познаје да треба да будемо бољи и да узрастамо у врлини и у добру у сарадњи са благодаћу Божјом, знајући да од ње све почиње и њом све завршава, да без тога ми не можемо ући у Царство Божје.
Без покајања, без напуштања овог света – не у смислу физичког одласка из њега по сваку цену, него без напуштања логике, мудровања, философије овога света – и припајања благодати Божјој, логици Христовој и Његовом Јеванђељу, ми не можемо ући у тајну Царства Божјег, у тајну Христову, тј. већ сада и овде наш живот постаје пакао. Ако идемо логиком овог света, ко од нас може рећи да му дан и живот није неупоредиво више испуњен горчином, бригом, немиром, трвењем, завишћу, злопамћењем, подозрењем, дакле, једном речју, празнином, муком. Нека погледа свако од нас у себе, и пред собом и лицем Божјим буде искрен. Колико је мира, колико је радости, колико је лепоте, у једном дану, од јутрос, од кад смо се пробудили? Непрестана брига, непрестан немир! А не може ни бити другачије ако нам је ум, ако нам је срце, ако нам је живот више посвећен овом свету, него Царству Божјем, а то значи, него самом Господу, неголи Христу.
Њему приступити не можемо без покајања, без непрестаног преиспитивања себе пред лицем Његовим. Ту постоји каталог правила. Није потребно никакво мудровање. Јеси ли слагао, јеси ли украо, јеси ли учинио било шта супротно од оног на шта те Господ позива? И ево примера Свете Марије Египћанке, која је чинила и много више супротно у односу на законе и заповести Божје. Не може се описати размера њеног погрешног живота, мрака, таме у којој је била, њеног одступништва од љубави Божје. Али када се срела са Господом, доживела је унутарњи земљотрес, катаклизму, све јој се порушило, али у том рушењу је препознала светлост Христову, препознала је Њега као Спаситеља и од једанпут је одлучила да сав свој живот устроји у складу са оним што Господ хоће, јер Његова реч је рај, Његова реч је смисао, Његова реч је сведок и чињеница Царства Божјег као крајње могућности за коју смо створени. Доживела је преображај, напустила свет, напустила га умом и срцем, и још, наравно у њеном случају, и физички. Четрдесет година је провела у пустињи, у молитви и покајању, и постала толико просвећена и освећена благодаћу Божјом да је чак и над земљом лебдела, да су јој се и свети, као што је био старац Зосима који је дошао да је причести Телом и Крвљу Христовом, после четрдесет година клањали.
Причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, њена прва реч упућена светитељу је била: Како црква у свету? Дакле, то што је била сама и усамљена, није значило да је била одсечена љубављу од других. Напротив, била је кроз заједницу са Богом у заједници са читавом Црквом.
Нека би Господ дао, браћо и сестре, да и ми будемо увек спремни да служимо једни другима. Зато што то Господ тражи од нас, зато што Он то хоће, зато што служећи једни другима служимо Њему, а да имајући покајање Свете Марије Египћанке већ сада и овде, по љубави Божјој, будимо учесници Царства Његовог, а Њега да славимо, Оца и Сина и Светог духа, и сада и увек и у векове векова. Амин.
СПЦ
