Свети апостол и јеванђелиста Лука био је лекар, сликар и пријатељ апостола Павла. Свети апостол Лука је припадао броју седамдесеторице Христових апостола. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). Свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше „пред лицем“ Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.
Сматра се да је био пореклом Грк, родом из Антиохије Сиријске. У младости он је добро изучио грчку философију, медицину и живопис. Он је одлично знао египатски и грчки језик. Пошто се бавио живописом, први је насликао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла. Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа.
По Хришћанској традицији Лука је написао: Свето Јеванђеље, треће јеванђеље (по редоследу у Новом завету), и Дела апостолска. Свето Јеванђеље по Луки написано је у периоду око 60. године после Христа.
У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када су Господа Исуса Христа јеврејске старешине ухапсиле и осудиле да се разапне на Kрст, Свети Лука се тада налазио у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер Васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог, јави се њему када је с Kлеопом ишао у село Емаус, и вечном радошћу испунио срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк 24, 13-35).
По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаје неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па је затим кренуо у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржао у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале мошти светога Јована Kрститеља и Претече Господњег.
Полазећи из Севастије, Свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани нису дозволили да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Kрститеља, под којом је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије Свети Лука одлази када је постао сарадник и сапутник Светог апостола Павла. То се догодило у време Другог мисионарског путовања Светога Павла. Тада је Свети Лука отпутовао са апостолом Павлом у Грчку да проповеда Еванђеље. Свети Павле је оставио Светога Луку у Македонском граду Филипи, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаје неколико година у Македонији (Дап 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.
Kада је свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посетио Филипе, он је послао Светог Луку у Kоринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу Свети Лука са светим апостолом креће у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на Грчким острвима, на обалама Мале Азије, у Феникији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Kесарији, свети Лука остаде поред њега. Апостола Павла није напустио ни онда, када је овај био упућен у Рим, на суд ћесару, римском императору. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (Дап 27 и 28 глава).
После смрти светог апостола Павла, наставио је да проповеда јеванђеље по Италији, Далмацији, на просторима Балканског полуострва, и другим земљама.
У старости свети Лука је отпутовао у Египат ради проповеди Јеванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпео је многе муке и извршио многе подвиге. Вративши се у Грчку, свети Лука проповедао је у Беотији, рукоположио свештенике и ђаконе, исцелио болесне телом и душом.
Према предању, апостол Лука је имао 84. године кад су га ухватили идолопоклоници и убили, обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.
Погребен је у Теби, главном граду Беотије, где од његових моштију догодила су се многа чуда. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине 4. века, када су пренесене у Цариград, у време цара Kонстанција.
У 4. веку нарочито се прочуло место где су почивале часне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих, посебно исцељивање од болести очију.
Стари црквени писци сведоче, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну, него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: “Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама“. Према предању, једна од тих икона је Пресвета Богородица Филермоса, која се данас чува на Цетињу, у Плавој капели, у оквиру изложбеног простора Историјског музеја Црне Горе.
Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Тако је свети апостол и еванђелист Лука поставио почетак дивном и богоугодном делу – живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих.
Ђурађ Бранковић је 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево, одакле су 1459. однете у Босну, а потом 1463. у Дубровник, па у Венецију. Мошти се данас налазе у цркви Светог Николе у Барију.
