ЧУДО ИНТЕРВЈУ: Зоран Милекић – историчар – Јасеновац је пакао какав људски ум не може појмити

Зоран Милекић писац и професор историје, рођен је у Чачку, 1974. године. Дипломирао је на катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Ради као професор историје. До сада је објавио научно-популарне књиге за децу о Доситеју Обрадовићу и Михаилу Петровићу Аласу. Године 2018. изашао му је роман „Мали војник Великог рата“. Аутор је романа „Аустријанка“ и још једне књиге за децу, „Кад су велики писци били деца“, а пре пар дана из штампе је изашао роман „Деца рата“.

 

Професоре, предајете историју. Она је, посебно на нашим просторима веома занимљива. Јесмо ли, као народ од „учитељице живота“ научили лекцију или смо одлучили да будемо понављачи“?

 

З.М. Чини ми се да нисмо добро ни разумели ни научили, не једну већ читав низ лекција. А опет, утиска сам да ми и неби били тако лоши ђаци да имамо боље учитеље.  Под тим „учитељима“ подразумевам оне који представљају тзв. јавност, односно елиту. Међу њима, између осталих, има превише оних који се лажно представљају као некакви аналитичари, историчари, новинари, познаваоци свега и свачега, са низом завршених факултета, којекаквих диплома, доктората, титула.

А знате како их уловим  да се лажно представљају? Тако што се занесу у причи па дођу и на тло историографије. И да не би испало како нешто, не дај Боже, не знају, да нема тог питања водитеља на које немају одговор, изруче заправо сво своје незнање. Осакате чињенице, задру у митове представљајући их као истине, убаце по коју кап истине у море нетачности чисто да заварају траг и „да се Власи не досете“, просто речено замуте воду да се у њој потпуно изгуби оно што називамо историјском истином. Многи наравно то и намерно раде, ко зна из којих разлога. Али, и те „интелектуалце“ смо произвели ми, односно овај наш дух који већ предуго и очигледно иде странпутицом. Тако да – да, нема оправдања превише ни за „ђаке“ ни за „учитеље“.

А и кад мало боље размислим, и историографија постаје помало немоћна да се супротстави овој ерозији макар елементарног професионалног поштења које она као наука подразумева. Под тим мислим на изношење чињеница до којих долазите савесним радом на историјским изворима. Без обзира да ли ће се оне некоме свидети или не. Но, с друге стране, баш због тога ми се чини да би литература, на пример историјски романи, али они такође написани у светлу чињеница, могли да преузму део улоге, оне у којој историографија посустаје.  Јер већина људи ће, основано претпостављам, пре посегнути за читањем историјске белетристике него за сувопарнијим научним делом.

 

 У својим романима се бавите темама које су истовремено и контроверзне, али и интригантне.  Логорски комплекс Јасеновац, дечији логор Јастребарско, улога Диане Будисављевић у спасављању деце, колико знамо о овој теми, која се, па, деценијама гурала под тепих?

 

З.М. Морам одмах рећи да сам себи наметнуо ове теме јер ми је увек било привлачно нешто што је, како и сами рекосте, контроверзно. Али, контроверза се може нашироко тумачити. Дианин рад није контроверзан али јесте оно што се око њега дешавало после рата. Наравно, има одређених контроверзи и око Јасеновца, Јастребарског итд. О чему се заправо ради? Посао данашњих, ја волим да кажем озбиљних историчара, бар по мом критеријуму, није нимало лак јер морају не само да дођу до нових сазнања, већ и да преиспитају неке раније уврежене ставове и створене слике.

А тога је прилично, нарочито што се тиче Другог светског рата. Конкретно о Диани Будисављевић се до скора веома мало знало и у научним круговима, а у широј јавности нимало. И ја сам о њеном раду сасвим случајно сазнао пре петнаестак година. Из неког разлога сам се запитао да ли је сву ту прогоњену децу у НДХ покушао неко да спасе, да ли је и ту постојао неко као Оскар Шиндлер или Ирена Сендлер. Набасао сам у библиотеци на сећања Камила Бреслера за кога сам, касније наравно, сазнао да је био близак Дианин сарадник.

Код њега сам први пут прочитао њено име. Када сам потом дошао и до њеног Дневника доста тога је одједном постало јасно, много тога се некако разбистрило. Она је покренула велику акцију спасавања српске деце из усташких логора, окупила сараднике, своје име дала акцији и тиме преузела велику одговорност.

Усташе су јој претресле стан али је то није спречило да настави, да лично улази у логоре и преузима ту децу. Установила је и њихову картотеку да би их касније могла вратити родитељима. Патила је од разних болести које је покупила по логорима. Па ипак, по окончању рата картотека јој је одузета што ју је ужасно погодило и о томе врло јасно и недвосмислено пише у свом Дневнику. Јер, тиме је свака нада да ће деца бити враћена својим најмилијим била готово потпуно изгубљена.

Уз то, чињеница да је била Аустријанка пореклом, што јој је током рата знатно помогло у њеној акцији, сада, у миру, је била њена зла коб. Повукла се у себе, у ћутање које је трајало неколико деценија, до њене смрти.

Њене заслуге преузели су неки други људи, пре свега чланови или симпатизери комунистичке партије. Неки од њих јесу били њени сарадници и знатно допринели успеху акције али, као што сам рекао, идеја је била њена, она је била та која је вукла напред, која је све њих окупила и улила им храброст, обијала прагове усташких министарстава, проводила због овог или оног многе бесане ноћи, често занемарујући и своје домаће послове и сопствену породицу.

Е сад, зашто су ћутали они историчари који су о томе нешто знали? Па, претпостављам да је било више разлога али да су кључни били идеолошки. Не умањивати значај владајуће елите, владајуће партије и њених појединаца.

Поменули сте и Јастребарско. Да, то је био логор за децу у који су она смештена након извлачења из Старе Градишке у лето 1942. У првих пар месеци деца су ту масовно умирала услед последица боравка у Градишци. Али, ту су се убацили Дианини сарадници и они су успели, уз велике муке и напоре, да зауставе то умирање од свакојаких болести. И то је поштено рећи због тих људи. Много горе је било стање деце у логору у Сиску који је држала усташка „женска лоза“, где је умирање деце за све време постојања логора било готово свакодневно.

 

Јесмо ли, као народ, свесни значаја и улоге коју је Диана Будисављевић одиграла у спасавању деце, јер се данас воде полемике око њене акције, праве се поређења са акцијама које је радила организација која је опет, била под директним патронатом Милана Недића. Да ли је потребно и да ли је уопште смислено правити данас таква поређења и могу ли се, на било који начин те акције поредити?

 З.М. Мислим да већина људи и даље није свесна величине њене акције, њене опсежности али и препрека и опасности са којима су се суочавали и она и њени сарадници. То је свакако била једна од највећих, ако не и највећа, таква акција у Другом светском рату. Јер да она није извукла ту децу из Старе Градишке, Јабланца, Млаке и других логора, она би готово сигурно ту скончала, ако не од усташког ножа, онда од глади, болести и опште запуштености. Јер ми овде причамо о деци узраста од неколико месеци до четрнаест година.

Друга је ствар што већина те деце није касније враћена родитељима. То није било до Диане већ због одузимања картотеке, као што сам већ поменуо. А она је, узгред буди речено, савршено функционисала.

То засигурно знамо јер имамо и јасан доказ. Десетак дана након свршетка рата, а који дан пре одузимања картотеке, у мају 1945. једна жена обратила се Диани тражећи своје одузето дете а за које у Министарству социјалне политике ништа нису знали да јој кажу. Диана је одмах консултовала своју картотеку, пронашла картон дотичног детета и упутила жену на једну адресу у Загребу. Ова је своје дете ту и пронашла, у једној  усвојитељској породици. А што се тиче поређења рада Недићевог Комесеријата за избеглице и Дианине Акције, то су две различите ствари.

Наиме, историчарима је познат договор немачких и усташких власти у Загребу, с почетка јуна 1941., по којој власти НДХ морају примити око 260000 Словенаца из Доње Штајерске а која је потом требало да буде насељена немачким становништвом. Заузврат, исти број Срба требало је да буде исељен из НДХ у Србију.

Било је планирано да се то обави у три фазе, до октобра те године. Но, то исељавање је због четничко-партизанског устанка у Србији и неких економских проблема било обустављено. Сматра се да је ипак у том периоду, по том плану, исељено око 15000 Срба. Али, број оних који су сами побегли пред усташким злочинима био је кудикамо већи, и само до краја лета те 1941.  износио је, по проценама, око 180000 људи. Те људе, и оне који су касније напустили НДХ примио је Недићев Комесаријат, налазио им смештај, храну и остале потрепштине. И то је неспорно.

Али, Недић је ипак био на челу квислиншке владе и радио у потпуно другачијим условима него Диана. Она је радила самостално, не припадајући ни комунистичкој партији нити неким усташким институцијама, иако је сараднике имала и из тих кругова.

Свесно се одрекла удобности свог стана у Загребу и упустила у посао пун неизвесности. Она није у ужасе логора слала своје сараднике него је лично у њих улазила, и о томе нам оставила потресна сведочанства.

Кад ово говорим не желим да умањим значај ничијег хуманитарног рада, самим тим ни оних људи из поменутог Комесаријата, али то просто није била иста ситуација, па према томе ни неке чврсте паралеле се не могу повући.

 

Након романа „Аустријанка“ наставили сте истраживање и кренули пратећи исти пут, да продубљујете своја сазнања и одлучили сте да се дотакнете још једне велике српске несреће – страдања деце на Козари. Колико је било тешко суочити се са тим страшним чињеницама и имати директни додир са ужасном голготом кроз коју су деца Козаре прошла?

 

З.М.  Ја сам имао идеју да већ у „Аустријанци“ испратим и конкретну причу о троје деце које је Диана спасила, како бих тиме причу што потпуније заокружио. Но то је било практично немогуће јер је изискивало прилично велики број страна.

Зато сам у првом роману описао пут Диане и њених сарадника кроз сва она искушења и изазове кроз која их је он нанео. Из њихових сећања и изјава које сам читао док сам се припремао за писање јасно произилази њихова згроженост оним што су видели и доживели.

Слике деце по логорима и другде, у ужасном стању, било је нешто што им се трајно урезало у памћење. Старе Градишке на загребачкој железничкој станици 11. јула 1942., наводи да није било нити једног детета које је ухватила само једна болест, ретка су била и она са две. Скоро сва су имала бар три и више дијагноза. Диана је била тада у Градишци, о томе су најдужи и најпотреснији њени записи у Дневнику.

Била је у вагону са шездесеторо мале деце. Скоро тридесет сати су путовали до Загреба. Тридесет сати! Било је то ужасно мрцварење, само у том транспорту је умрло седамнаесторо њих. Зато сам у другом роману, који се сада појавио, испратио пут троје од те деце, али оне која су све те грозоте преживела. Истините су то приче, и било ми је стало да кроз њихове судбине покажем победу живота, упркос свему. А какав је био осећај писати о томе, то можда дочаравају примери које сам горе навео. Тешко, веома тешко.

 

 У вашим претходним интервјуима рекли сте да сте јунаке своје приче, односно, људе, који су као деца са Козаре проживели и преживели Голготу, упознали. Колико је тешко човеку, родитељу, писцу и патриоти истовремено да саслуша те приче, да се саживи са оним што су његови јунаци, а опет стварни људи прошли и да ту причу исприча?

 

З.М. Од троје деце која су главни јунаци романа „Деца рата“ двоје сам лично познавао, и то две некадашње девојчице, Мику и Јелену. Драгоја, на жалост, нисам имао прилике да упознам јер је он умро пре него што сам уопште почео да се бавим овом темом. Но, он је током живота оставио бројне своје записе и књиге из којих сам могао реконструисати његов логорашки пут.

И Мика је, на жалост, преминула пре више од две године и није дочекала овај роман, а што сам веома желео. Јелена је још са нама, живи у Земуну и чујемо се с времена на време. Чим је књига изашла, послао сам јој примерак са посветом. Јавила ми се после неколико дана и рекла да је одмах почела да је чита и да су јој први утисци веома упечатљиви.

Тешко је задржавала емоције, а њене речи да је „све тако било“ велика су ми сатисфакција. И уопште, када сам ранијих година причао и са њом и са Миком, заправо Бригитом Кнежевић, осећао сам у њиховом гласу некакву бол због свих тих тешких присећања на зло кроз које су прошли. Мика га је, додуше, постала свесна тек касније јер је у време рата била сувише мала, али Јелена се сећала прилично догађаја.

Тешко је прошла кроз све то, од родне куће у Јабланцу у Славонији, кроз збегове до логора и даље, до доласка у једну хрватску породицу у околини Лудбрега у Подравини. Напатила се прилично и тада а и после рата. Њен брат Живко је такође преживео, брата Душана су убиле усташе у Јасеновцу, а најмлађи брат Илија, који је тада био деветомесечна беба, изгубио се у свом том хаосу. Ипак, она га још тражи, до дана данашњег.

Хоћу да кажем да је заиста тешко и слушати и писати о свему томе. Као човек, као родитељ морате се згрозити на све то. Ту патњу њихових родитеља сада, када сам и сам отац, далеко боље разумем. Али трудио сам се да задржим присебност, хајде да то тако назовем, ону неопходну објективност како ипак не бих скренуо у нешто у чему би се изгубиле чињенице и истинитост.

 Из угла обичног човека, за Вас је то несумњиво било тешко, али, колико Вам, као професору историје, смета, и колико Вам се чини као неправда што је требало да прође осам деценија да би та прича изашла из архивске тмине на светлост дана?

З.М. Наравно да ми смета и као човеку али и као некоме ко се бави историјом, па о њој још учи и децу. Без сумње је свим тим људима нанета велика неправда. Тешко је када вам неко одузме нешто што је ваше, шта год то било.

Или присваја ваше заслуге. А Диани и њеним сарадницима се баш то десило. Јесу неки од њих записали своја сећања и дали изјаве, али све је то ипак некако потискивано. Комунистичка партија и њени људи гурани су напред, у прве редове, они су дали једну шаблонизирану слику, један наратив о свему томе а који је био на снази неколико деценија.

Практично до појаве Дианиног Дневника, који је много штошта разрешио и појаснио, мада не све. Уосталом, одбацили смо их и заборавили сви ми, народ чију су децу спашавали. Иако ми као нација не можемо, у буквалном смислу, бити одговорни за то,  ипак морамо осетити дозу покајања па и кривице. Ево, и дан данас ми се тим људима нисмо одужили.

Диана јесте добила неке улице ако се не варам, или коју бисту, али не и њени сарадници без којих би та акција била веома тешко спроведена, и засигурно са далеко слабијим резултатима. Прочитао сам много извора и докумената за потребе писања оба романа, и опет не могу до краја да схватим ни зашто јој је одузета картотека, нити зашто се нико из врха тадашње власти због тога није побунио. А многи, бар из тог војног, партизанског врха, имали су и своју децу која су била у логорима и коју је Диана извукла.

 

 Зашто смо одабрали ћутњу и да ли је земља која је нестала на скоро исти начин као и њена претходница, била вредна оваквих жртава, окружена зидом ћутања и нестанком скоро читаве грађанске класе? 

 

З.М. Шта би било кад би било, то јесте нешто илузорно али нас свакако привлачи да о томе размишљамо. И нисам сигуран да ли је то више питање за историчаре или романописце. Зашто смо одабрали ћутњу?

Мора се имати у виду политички систем који је успостављен после рата. Нови ослободиоци су желели да све почне од њих, и себе су представљали као једине који су пружали оружани отпор окупатору. А онда, у складу са тим, и сваки другачији отпор, који није био оружани, приписивали су себи. А Диана је представљала нешто потпуно супротно од тога. На челу вероватно највеће хуманитарне акције у Другом светском рату била је једна етничка Аустријанка, аријевка по тадашњим схватањима, која није припадала ни једној странци нити организацији, није чак била ни члан Црвеног крста, припадница грађанске класе, из угледне и имућне породице из Инзбрука.

Зато су се власти вероватно одлучиле на ћутање, и не само ћутање него њено активно и свесно потискивање у заборав.

Разлог можда може бити и у чињеници што је и Степинац имао одређену улогу у Акцији, бар кроз Каритас који је помагао у тзв. колонизацији деце, односно њиховом распоређивању по приватним кућама по градовима и селима, како би се прекинула епидемија тифуса и олакшало њихово преживљавање.

Можда се врху тадашње власти, па и самом Титу, баш у време суђења Степинцу то учинило сувише компликованим па су проблем, по нашем старом обичају, просто гурнули под тепих. А да ли је бивша нам држава била вредна свих каснијих жртава, на то је веома тешко одговорити. То помало личи на оно да смо сви генерали после битке.

Не бих ја ипак, а што је изгледа данас уобичајено, престрого судио и пресуђивао у свему томе. Нису ствари тако једноставне, нити црно-беле. Те државе одавно нема па јесмо ли сада баш толико срећни? И у данашњој држави као да некако тапкамо у месту, ја бар имам такав утисак, млади нам одлазе, има пуно проблема. А говорим о само једном делу негдашње далеко веће државе. Немојмо бити престроги према прецима, можда ћемо добити сличне оптужбе од потомака.

Све је ипак само до људи, не до држава као таквих. Ко гарантује да Србију, да је она постојала у коме год обиму уместо Југославије, неби 1945. снашла иста судбина. Изгледније је да би. Мишљења сам, чак и да је постојала тзв. Велика Србија после 1918. године а која је, узгред буди речено, помињана под веома магловитим и нејасним околностима, то неби спречило њену окупацију и распарчавање. При томе би, врло вероватно, њени делови западно од Дрине припали такође усташкој Хрватској па би судбина тамошњих Срба била практично иста. Зато и кажем да морамо бити врло опрезни код неких процена и ставова.

Деценијама траје стигматизација и умањивање броја жртава. То је тема која и ових дана актуелна. Постоји ли начин да се томе стане на пут, и да се спречи поигравање овом изузетно осетљивом темом у осетљивом тренутку, када је Балкан на неки начин поново „буре барута“?

 

З.М. Претпостављам да мислите на жртве у НДХ, нарочито у Јасеновцу. Знате како, проблем настане када се у ту причу укључе они који о томе заправо не знају ништа, а чини ми се да су такви, по обичају, и најгласнији. При томе многи и не разумеју шта је задатак историјографије и шта је посао историчара. Често се разне дилеме из прошлости злоупотребљавају у политичке сврхе, то се ради и код нас и у суседству. Многи су склони да неке нове тврдње историчара, произашле из новооткривених извора подведу под тзв. „ревизију историјских чињеница“.

Није историографија статична већ жива наука. Историчари по разним питањима долазе до неких нових докумената, извора,  нових сазнања. Нека од њих могу само да потврде оно што се већ зна, али нека могу и значајно да измене нашу слику о појединим догађајима или личностима. Ево вам примера баш у вези Диане. Једна од њених сарадница била је Татјана Маринић. Неоспорно храбра жена, комунисткиња, партизанка, била је на испомоћи деци у Јастребарском, тамо пожртвовано радила итд.

И она се после рата често помињала као неко ко је готово био кључан у тој акцији. Но, откривени су нови документи који сугеришу да је баш она свесно прецртала Диану из историје, да ју је управо она потисла у заборав и преузела њене заслуге. А кад говоримо конкретно о броју жртава Јасеновца, ја нисам неко ко се тим проблемом бавио, али ми имамо институцију и људе који то питање покушавају да разреше. Та институција се зове Музеј жртава геноцида.

Пар тамошњих запослених познајем, и што је битније, пратим њихов рад. Они поступају строго у складу са законима историјске науке. А историја и јесте наука зато што морате да докажете оно што тврдите. Иначе, да није тако, историјографија би била само пуко наглабање по принципу – ја тако мислим, тако ми се јавило, овако ми се чини, тако желим па је зато тако, верујте ми на реч, мајке ми. Они су отпочели са пописивањем броја жртава ослањајући се, између осталог и на неке раније пописе и тренутно су дошли до броја од неких деведесет хиљада поименице. То је дакле за сада најмањи број именованих а побијених у том логору.

И морамо схватити важност тога што су жртве именоване, очовечене, да не би остале само пука статистика. Обично се на тај број дода још трећина од достигнутог броја јер се морају урачунати и они којима се не знају имена из разних разлога. То би онда било око сто двадесет хиљада убијених. Е сад, ако узмемо да је некакав званичан број око седамсто хиљада, онда је то огроман раскорак. Разлика је чак у око шест стотина хиљада људи. И то је сад врло мучно питање. Да ли је могуће да смо допустили да не знамо имена толиког броја тих мученика, страдалника? То је онда велика оптужба против нас самих. Уз то, свим тим цифрама се, на жалост, увек манипулисало из разноразних разлога.

Од потребе да се наплати што већа ратна одштета па до квази-патриотских потреба. Ваља подсетити и на једно опште мишљење међу историчарима да је више Срба у НДХ побијено по својим селима, на кућним праговима, у збеговима, изолованим стратиштима и другде него у логорима. Како се онда ту уклапају све те цифре? Навешћу вам сличан проблем који су имали баш Јевреји. Они су после рата изашли са тврдњом да је само у Аушвицу побијено око четири милиона њихових сународника. Но, пописом и истраживањем, именовањем жртава, оснивањем посебног бироа коме су се могли јавити сви они који су имали било каква сазнања о убијенима тамо, дошло се до броја од милион и сто хиљада. Лично мислим да се то питање никад до краја неће разрешити јер је много објективних препрека и сувише је времена прошло. Зато опет кажем, хајде да то оставимо зналцима, људима који се тиме темељно баве јер тај посао нимало није лак. Ти људи су покренули доста тога да ширу јавност, и домаћу и инострану, упознају са геноцидом над Србима у НДХ који је био библијских размера, у то никакве сумње нема.

При томе једну ствар желим да нагласим. Без обзира колики је број убијених у Јасеновцу, он је, по мом дубоком уверењу, био најгори логор на тлу Европа јер је био једини у коме су жртве пред погубљење гледале у очи своје џелате, своје крвнике. Другде су нацисти логораше гушили у гасним коморама па их спаљивали у крематоријумима, без директног физичког контакта са њима.

У Јасеновцу су логораше мрцварили, убијали директно и психички и физички, многе жртве су од раније познавале своје убице, многи су били и комшије. Неретко се дешавало да данас логораш и усташа разговарају о сасвим уобичајеним стварима, о сетви или сличноме, а да га овај после неколико дана закоље или упуца.

Е зато је Јасеновац пакао какав људски ум не може појмити. И таквог га треба представити свима. И једно морамо запамтити: за правог историчара битна је јединоистина, а до ње се често тешко и мукотрпно долази. То и лично врло добро знам. Чак и ако се та истина многима неће допасти. А што се тиче тензија у региону, „бурету барута“ и сличном, ја искључиву кривицу видим у политичарима и огољеној пропаганди. Многима од њих истина не одговара превише, из разних разлога.

Просто имам утисак да живимо у таквој духовној клими да је истина проказана, непожељна. Лажи и обмане много боље звуче, лакше се примају, што каже један мој пријатељ – боље се сервирају уз ручак. Али нека је и тако, то опет није оправдање историчарима који због популизма занемарују трагање за истином. Мене су бар тако учили моји одлични професори на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. И што се мене тиче тако ће и бити. Мора историчар, осим професионализма у раду, имати и неке елементарне части и храбрости да одговорно обавља свој посао, а не да подилази острашћенима а неукима.

 

Претходних пар година доста се пише на тему страдања у Јасеновцу, посебан је акценат бачен на тему страдања деце у једином логору за децу који је постојао у свету за време Другог светског рата. Снимљен је документарни филм о Диани Будисављевић, играни филм „Дара из Јасеновца“, Арсен Диклић  је давно написао „Не окрећи се, сине“, ево ових дана Лордан Зафрановић снима „Дјецу Козаре“ , је ли то помак напред и има ли наде да ће и друге теме из наше историје, подједнако болне, угледати светлост дана?

 

 З.М. Увек сам сматрао да за осветљавање неких тешких периода из наше историје није довољно само писати научне радове. Треба писати и романе, белетристику уопште, драме, шта год. Да имам неку политичку моћ, ја бих при Министарству културе установио једно одељење које би се бавило само превођењем свих тих наших књига и научних дела на најзначајније стране језике.

Немојте да живимо у илузији. Неће један странац посегнути за књигом на српском језику, па још исписаном и ћирилицом. Није да неће него не може, не разуме. Није то нимало безначајна ствар. Филмови су свакако нешто што, можда уз књиге, најбрже допире до ширег публикума. Био сам члан једног филмског пројекта о Јасеновцу, односно Дианиној акцији спасавања деце, а на чијем челу је био Тихомир Станић.

Многи су обећавали финансијску помоћ али је она касније изостала. Ето, и то смо ми. Није довољно бусати се у груди патриотске, треба нешто и конкретно урадити. Али снимљена је „Дара“, снимају се „Дјеца Козаре“, снимљени су „Хероји Халијарда“.

Нешто се ипак помера са мртве тачке. Био сам и остајем при ставу да се такви филмови морају ослањати на историјске чињенице. Не кажем да фикцији нема места, ипак су то уметничка а не документарна дела, али она мора бити у границама фактографије.  То им просто намеће тема којом се баве. А да ли ће се и надаље снимати на историјске теме зависи од више фактора. Али, чини ми се да су два пресудна: одлучна воља и новац.

 

И за крај овог разговора, сматрате ли да су уметници, писци, интелектуалци у обавези да не ћуте на овако болне теме и могу ли њихове речи и пре свега, њихов рад да промене и помере нешто са мртве тачке на којој деценијама стојимо?

З.М. Њихова обавеза свакако јесте да не ћуте о разним болним темама. Но, морамо бити поштени и рећи да је у, мање-више, тоталитарним системима много теже и опасније говорити истину и не ћутати. А ми смо прошли кроз период својеврсног једноумља.

Знате, у тим временима је писац, интелектуалац, научник ипак само човек, са свим својим страховима и стрепњама. Често ту није била ствар само у томе да ризукујете свој мир, слободу или живот него, што је најгоре, и чланова своје породице. А имате ли право на то? Тешка су то питања, тешке дилеме.

Један Ћопић је пострадао јер се због истине замерио друговима са којима је мало пре тога био заједно у рату.

Али данас бар нема, или не би требало да буде, тог идеолошког притиска. Па ипак, многи и данас избегавају да се ухвате у коштац са „шкакљивим“ темама. А таквих има и из последњих ратова и свих оних ломова из којих ни ми нисмо изашли невини и без кривице.

Бојим се да ни код нас, ни око нас, нема још увек спремности да се признају сопствене грешке и да се утврди истина, а то је кључно да бисмо се сви заједно на овим рушевинама негдашње нам земље померили са мртве тачке. И док сви причамо о оним ранијим етничким чишћењима где свак за себе мисли да је једина жртва, и не примећујемо данашње етничко чишћење које нам се одвија пред очима. Хиљаде и хиљаде младих нам одлази сваке године, бојим се неповратно. Шта ће онда од нас остати ако се не призовемо памети, под хитно, и сви заједно?

 

 Редакција Чудо