Ушли смо у Велики пост.
Али добро је да једном заувек разјаснимо шта одређене ствари значе.
Јасно је да Христос тражи од нас да опростимо.
Праштање је начин живота, па чак и есхатолошки.
Шта ово значи; Да ћемо на крају приче, у Царству Божијем сви бити сједињени са Њим, сви једно са ЈЕДНИМ. А ово је, у суштини, заједничко придруживање. Када сви нађемо простор у наручју Божијем.
Али до тада, будимо реални, ствари неће бити тако небеске.
У овом животу бићемо повређивани и повређиваћемо…
Издаћемо и бићемо издани.
Грешићемо и упадати у грехе. Имаћемо успоне и падове. И ово неће престати до последњег даха у нашим дрхтавим грудима.
Па, у чему се састоји наша борба?
Покушати сваки дан једноставно и понизно водити мале свакодневне битке, таму претварати у светлост.
Да, милошћу Божијом опраштамо да бисмо ишли даље.
Да дајемо прилике другима као што Бог даје нама, али са једном разликом – да опростити не значи заборавити.
Праштање за човека не може бити заборав зла. Јер, тада никада не бисмо научили шта је добро, коју праву ствар треба изабрати у односу на нешто друго што треба избегавати.
Ако се праштање поистовећује са заборавом, тј. ако треба да заборавим шта се десило у мом животу, како ћу онда примити поруку и поуку коју Бог жели да ми пошаље, лекцију, апсолутно важну за еволуцију и развој моје душе.
Зато ти праштам, остављам те у Љубави и Светлости Божијој, истоварам вреће мржње које терете леђа моје душе.
Искористи моје срце. Згази моје вредности.
Долазиш и одлазиш како хоћеш у мој живот, пљачкајући моје најневиније снове, уништавајући моје најчистије наде, сахрањујући невиност у мом телу.
Нећеш ме усисати и бацити као опушак на путу. Нећу више да учествујем у твојој болесној игри.
Ја сам дете Божије, створен сам за Светлост, Вечност, не припадам теби, не припадам себи, ја сам Његов и не могу дозволити да силују, злостављају, да омаловажавају, исмевају и осиромашују Образ Божији у мени.
Могу, хоћу и заслужујем оно што ми је Христос дао на Голготи својим Крстом и Васкрсењем.
Опраштам ти, али нећу више дозволити да ми сакатиш душу.
Опраштам ти, али се враћам свом животу, опет се смејем.
Ја сањам и живим Божји дар који се зове живот.
Опраштам ти – значи да идем даље.
Гледам напред, никад назад.
Затварам врата и прозоре, мењам улицу и број.
