Живети једни крај других не значи бити породица
– Бојим се да је савремена породица – породица сепаратног типа. То значи да чланови породице одвојено живе на своје начине, често се окупи и у правом смилсу речи скупи за столом на годишњим одморима. И тад дође до изражаја нешто што не препознајемо у свакодневној јурњави. Баш тада дођу до изражаја те неке ствари које не видимо код нашег партнера или не препознајемо код наше деце. Тако да годишњи одмори јесу периоди живота када смо блиски, а свака блискост носи ризик и да се мало разочарамо и да видимо нешто што не желимо да видимо.
– Ја мислим да у животу неке ствари не треба превише желети, нити од неких ствари превише очекивати. Ми превише очекујемо од тог одмора и када крену два поједница са императивом да се одморе, онда се поставља питање колико тај императив да се одморе оставља простора за флексибилност, адатибилност, за разумевање, за туђе потребе, које ће некад ићи на уштрб тога да изађемо из зоне комфора.
– Свађе не треба катстрофизирати, нема функционалног односа без конфликта. Ја мислим да није проблем да ли је био конфликт, него је проблем да ли смо нешто научили из тог конфликта.
Људи су склони честој драматизацији „Јаој, свађао сам се“. Па, шта ако јесте. Ствари треба да се перципирају овако: Ако је мене та свађа обогатила, ако сам ја променио то што у мом понашању иритира мени драгу особу, ако сам ја научио да то више не радим, онда је можда тај конфликт пут ка нечему добром.
– Наравно да ја нисам саговорник тога да се ми свађамо по цео дан, али не треба ни катастрофизирати свађе. Ја само мислим да су бесмислени конфликти који нису суштина различитости између нас двоје, који нису различити приоритети, различити модалитети годишњих одмора, различите жеље да се васпитају деца на овај или онај начин. Него се свађамо ради неке сујете, љубоморе, борбе за моћ у партнерском систему, нарцисоидне повреде, доказивања. То су бесмислени конфликти. Али, ако настане кофликт из тога што ми различито видимо неке ствари у животу и ако из тог конфликта некако научимо и договоримо се шта ћемо са том различитошћу да радимо – онда је тај конфликт и добродошао.
Kако предпредити конфликте?
– Разговором. Ми смо заборавили да слушамо људе. И када нам неко нешто прича – ми одмах желимо да му решимо проблем или да му објаснимо где греши, а заправо треба да имамо позицију знатижеље. Мој пријатељ, моја супруга, моја дрга особа, дете нам нешто рекло, пожалило се, не значи да га саветујемо, не значи да му решимо проблем, не значи да му објансимо где греши, већ значи да га чујемо, да га схватимо, да га пригрлимо, да га подржимо. Превенција свађе јесте да разговарамо на овакав начин.
Љубав је давање
Заинтересованост за друге људе. Многи људи не разумеју своје партнере. Не можемо да идемо са неким на одмор и да живимо са неким уколико га не познајемо.
– Ако ја идем на одмор са мени драгом особом, ја бих заиста морао мало да се позабавим шта она воли на том одмору, да се позабавим да јој то дам, морао бих мало да не мерим да ли сам јој више дао него што ми је узвратила, морао бих мало да урадим нешто за њу тако што ћу да изађем из зоне комфора, а да се осећам лепо. То је љубав, а љубав је давање
Љубав није имаператив да се ја сад морам себично одморити, сад свако ко ми нарушава зону комфора је мој велики ометач на годишњем одмору.
– Треба људе разумети, све су ово људске ствари, уморни смо, потрошачко друштво нам намеће констани рад, немамо свакодневни баланс, немамо викенд и онда све стрпамо у тих 15 дана мора. Тако да када год приметимо да превише чекамо годишњи одмор, по мом мишљењу, то је знак да нешто променимо у свакодневном животу. Природно је и нормално радовати се одмору, али ако два месеца раније одбројаваш дане годишњег онда нешто не ваља у твом свакодневном животу.
Патријахална породица је умрежена породица, а традиционални тип летовања подразумева да ми сви заједно летујемо – мама, тата, два детета, лабрадор, по могућству баба, деда да мало и причувају кад затреба.
– Међутим савремена породица нема више капацитет за то, она се мења. Ми то можемо да волимо или да не волимо, да критикујемо, сам нисам љубитељ те транформације, не зато што бих зауставио време, већ зато што мислим да пребрзо иде ка сепартном виду породице.
У сепартној породици има тих примера да су неки лични планови једног члана породице неминовно испред породичног одмора и да је тај појединац у периоду мимо годишњег одмора изградио начин живота из ког је питање да ли може уопште да изађе и да ли уопште може да се подреди заједничком одмору.
Kако ћемо на то одговорити? Kолико ће нас то болети?
– То зависи и од породичне културе, колико гледамо традиционално на породичне односе и колико ми имамо једну архаичну представу како све то треба да изгледа. Није та праслика окупљене, умрежене породице у сваком појединцу пођеднако развијена, нити драга, нити урезана, у томе смо различити. И колико ће је један пар бит функционалан и колико ће страшно гледати на чињеницу иду одвојено и на годишње одморе зависи од породичне културе из које су као деца изникли.
Блиц
