Упознајте неке од најутицајнијих људи у историји. Представљамо вам 14 утицајних појединаца старе Грчке и њихова достигнућа – од политичара и великих мислилаца, до уметника и математичара.

1. Солон, око 630 – 560. п.н.е., један од седам мудраца Грчке
Једна од иновација по којој су стари Грци најпознатији је демократија – политички систем којим влада народ, а не монарх или диктатор – а њеним дедом се сматра Атињанин Солон.

Рођен крајем седмог века пре нове ере, Солон је изабран да постане гувернер или архонт Атине. Својим економским реформама ослободио је оне који су били приморани на дужничко ропство јер нису могли да плате своје повериоце. Такође је охрабрио људе да се баве трговином.

Захваљујуц́и Солону, сви мушки грађани Атине могли су да присуствују генералној скупштини, а тим потезом сва власт више није била у рукама аристократије.

Многе идеје овог законодавца су у почетку пропале, међутим, темељи су били постављени за реформе које је неколико деценија касније увео Kлистен, чиме је формално успостављена демократија у Атини.

2. Хипократ, око 460 – 375. п.н.е.

Необично за антички свет, лекар и филозоф Хипократ веровао је да болести имају рационална, а не натприродна објашњења.

У то време су богови и проклетства често били криви за изазивање болести. Уместо тога, Хипократови је охрабривао ученике да посматрају своје пацијенте, бележе њихове симптоме и анализирају на који начин су њихове болести напредовале.

Он је успоставио медицину као професију, а Хипократова заклетва – кодекс понашања лекара – и данас полажу лекари широм света.

Такође је веровао у вежбање и здраву исхрану као начин превенције и лечења болести. Хипократов рад касније је инспирисао лекара Галена (129–221. н. е.).

3. Софокле, око 496 – 406 п.н.е.

Kолико год волели да се смејемо док гледамо представе у позоришту, има нешто и у трагичним причама, што нас вуче ка њима. За жанр – трагедија – треба да захвалимо Атињанима.

Гледање представе у старој Грчкој била је омиљена забава, а на фестивалима у част бога Диониса приказивала су се три драмска жанра: трагедија, комедија и сатирична драма (комбинација два жанра). Софоклова дела су нека од најстаријих трагичних дела која су преживела до данас, а најпознатија су Kраљ Едип и Антигона.

Рођен недалеко од Атине у раном петом веку пре нове ере, Софоклов таленат први пут је дошао до изражаја када је освојио прву награду за трагедију баш на фестивалу у част бога Диониса када је победио атинског краља драме Есхила.

Осим што је радио као драматург, Софокле је радио и као благајник, дипломата и генерал, а сматра се да је написао више од 120 драма. До данас је сачувано само седам комплетних дела. Такође је учинио много за развој драме, а можда је његова најважнија иновација додавање трећег глумца у представу. Пре њега су два глумца играла неколико улога, али убацивањем још једног глумца у представу, дао је нове шансе и драмама, које ус могле да буду богатије ликовима и заплетима.

4. Сапфа, око 630–570. п.н.е.

Сматрало се да је рођена у касном седмом веку пре нове ере на острву Лезбос, у аристократској породици. На Лезбосу је водила академију за младе неудате жене посвећене Еросу и Афродити – богу и богињи љубави.

Сапфа се сматрала једном од највећих лирских песникиња свог времена, а углавном је писала на теме љубави, породице и пријатељства.

Док неки сматрају да је умрла од старости, друге приче тврде да се бацила са литице након што јој је сломљено срце. Три века након њене смрти, Сапфа је постала извор пародије и окарактерисана је као промискуитетна хомосексуалка, а израз „лезбејка“ потиче од имена острва на коме је она рођена.

Развила је своју посебну метрику, познату као сапфичка строфа, а заслужна је и за померање естетског покрета од старијих тема грчке митологије ка темама индивидуалног људског искуства. Епиграм у Палатинској антологији, додељен Платону, наводи је као десету музу.

5. Сократ, око 470–399. п.н.е.

Сократа знамо као оснивача западне филозофије, међутим, он није имао обичај да записује своје мисли. На срећу, то је за њега чинио Платон, његов ученик.

Пре него што је почео дубоко да се бави филозофијом, Сократ се борио у Пелопонеском рату и радио као клесар. Његове филозофске идеје биле су изузетно радикалне за то време – веровао је да би људи требало да се фокусирају на своје понашање и морал, а не на богатство и моћ. Иако је у своје расправе привукао многе научнике, Сократ није био омиљен у Атини и био је отворени противник демократије. Оптужен за кварење омладине и непоштовање богова, осуђен је на смрт 399. године пре нове ере. Kао казну је испио отров.

Сократ је постхумно поштован као светионик слободе говора.

6. Питагора, око 570 – 495 п.н.е.

Иако често нису омиљене међу ученицима, теорије математичара Питагоре уче се и данас. Имамо мало конкретних сазнања о његовом животу, мада се мисли да је рођен на Самосу почетком шестог века пре нове ере.

Питагора се настанио у Италији где је формирао тајну групу студената – питагорејце – који су живели филозофијом заснованом на математици. Заслужан је за откриће функционалног значаја бројева, као и Питагорину теорему, која се користи за израчунавање дужине страница у правоуглом троуглу.

7. Перикле, око 495 – 429. п.н.е.

Генерал и државник – Перикле владао је Атином током њеног златног доба и био је толико цењен да је прозван „првим грађанином града“.

Водио је Атину током првих неколико година Пелопонеског рата и проширио Делски савез – групу грчких држава – у царство.

Био је љубитељ уметности и књижевности, а његов амбициозни програм изградње, укључивао је и Акропољ. Помогао је Атини да постане културно и образовно средиште древног света. Подлегао је атинској куги 429. пре нове ере

8. Херодот, око 484 – 425 п.н.е.

Без Херодота можда не бисмо знали толико колико знамо о догађајима у старој Грчкој. Верује се да је потекао из Халикарнаса, грчког града који је у време његовог рођења био под персијском влашћу.

Око 425. пре нове ере објавио је „Историју“ – извештај о грчко-персијским ратовима. Ово је био први пут да је писац покушао да објасни узрок догађаја и да га тако детаљно проучи – тако је настала историјска анализа.

Херодотово дело засновано је на његовим путовањима по персијским и грчким територијама и причама које је скупљао на том путу. Оно што знамо о битци код Маратона је све захваљујући Херодоту. Постоје и они писци који су критиковали његово убацивање фикције у своје приповести, али се он свакако сматра првим истинским историчарем.

9. Александар Велики, 356–323 п.н.е.

Упркос својој краткотрајној владавини, Александар Велики је током те деценије трансформисао антички свет. Након смрти његовог оца 336. пре нове ере, он је са 20 година ступио на македонски престо. Образовао велики филозоф Аристотел, а био је и вешт вођа и стратег.

Под његовом влашћу, Македонија је наставила да јача своју моћ унутар Грчке. Оно најимпресивније – Александар је освојио територије које су раније биле део Персијског царства, укључујући Малу Азију, Сирију и Египат, а да није изгубио ниједну велику битку.

Са 25 година био је вођа Грчке, фараон Египта и господар Мале Азије, а наредну деценију консолидовао је своје пространо царство које се простирало на три континента. Његовом смрћу у 32. години дошло је до распада царства, а многи историчари се још од тада питају колико би постигао да је живео дуже. И данас се сматра једним од највећих војних заповедника у историји.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име