Прва асоцијација на Kапетана Мишу Анастасијевића већини је, вероватно, зграда Ректората Београдског универзитета коју је поклонио отаџбини, али изместите се за тренутак из престонице – низводно.

Михајло Анастасијевић је рођен на дунавском острву Поречу, чије се становништво касније преселило на обалу, Доњи Милановац. Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у Поречу. Мајка Ружа, домаћица, умрла је убрзо по порођају. О Миши се бринула помајка (маћеха!) иначе удова Миља, пошто је умро и њен други муж Анастас (када је Миша имао три године). Отац је Миши оставио од имања: мали виноград „од 10 мотика“, 10 јутара ораће земље са једном кућом плотаром у којем је био мали дућан „са еспапом за 400 гроша“, на острву Поречу. Удовица-маћеха и сироче остали су заједно да живе; „она га је пригрлила као своје дете“. Спасао их је беде неки трговац Стојан Матрашлија, који је неколико година водио напола Миљин дућан и радио земљу. Миша је целокупно школовање окончао за две године, 1808-1809. године учећи у Поречу буквар, псалтир и рачуницу. За време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже преко Дунава у Аустрију. Године 1813. по други пут су се спашавали прелазећи Дунав, да би отишли у место Ограђену, код Миљиног рођака, поп Јове. Са једанаест година је у Поречу био учитељ (у школи коју је и сам похађао) замењујући неколико месеци одсутног свештеника, будући да је знао да чита и пише. Имао је 15 ученика од којих је убирао укупно 8 гроша по месецу. Kад се смирило ратно стање узео је себи Мишу за писара, Барјаш-ага Адакалски војвода. Мада је имао сада месечну плату од 10 гроша и храну, првом приликом је побегао, бојећи се Турака. Помајку Миљу (коју је много волео и помагао) када је умрла 1837. године, сахранио је у породичној гробници коју је подигао уз нову цркву у Милановцу, своју задужбину.

Миша је и поред свих недаћа ипак био одлучан да постане моћан трговац и један од најбогатијих људи оног времена. У томе је и успео. Трговао је, свим и свачим – сапуном, стоком, а обогатио се као трговац сољу. Постао је један од највећих трговаца сољу на Балкану. Имао је монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. За њега је радило око десет хиљада људи. Поседовао је 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 бродова за превоз. Имао је одличне односе са кнезом Милошем, тадашњим владарем Србије, али и највећим трговцем, што му је помогло у каријери.

Паралелно са уносном трговином сољу, Миша је почео да купује некретнине – спахилуке по јужним влашким окрузима. Први спахилук Брнчени у Телеорманском округу је купио 1844. године, а њихов број нарастао је на девет спахилука у Влашкој. Уследиле су и друге куповине наредних година, за шта је утрошио преко 500.000 дуката. Само за изградњу зграда на спахилуцима, потрошио је додатних 170.000 дуката. У свом „Животопису“, Анастасијевић је навео своје спахилуке и друге некретнине по Влашкој. Од купљених 15 је формирао 9 спахилука, груписањем места.

Главни спахилук Клежани, са великим конаком, где је најчешће боравио (и ту сада почива у цркви коју је сам градио), налазио се југозападно од Букурешта. Само за уређење Клежана је потрошио 120.000 царских дуката. На сваком спахилуку држао је поуздано особље, а чинили су га: управник, пословођа, новчар (касир), два економа који управљају пољским радом, подрумџија, 4 исправника који извршују налоге главног управника. Поред наведеног, био је власник још неких некретнина, као што су: велики виноград у Ђаломаре, те поље Грозавешти код Букурешта. Капетан Миша је убедио кнеза Милоша, да је мудро куповати влашке спахилуке, па је по његовом налогу и новцем, такође куповао поседе за Обреновиће.

Када је посао са трговином соли престао око 1865. године, након што је сву со распродао, остали су велики трошкови које добит од спахилука није могла да покрије. Његов главни пословођа Никола Вујатовић, који га је верно служио 39 година, предлагао је да све спахилуке прода. Од Клежани где би мирно проводио старост убирао би годишње 25-30.000 дуката, што је било довољно за леп живот. Али остарелом Миши то лично достојанство и богаташки понос нису дали; није могао тек тако оно што је купио за живота да због наследника изгуби.

Због вредног поклона држави Србији Капетан Мишиног здања 1863. године сматрао се највећим српским добротвором. Та изузетна у сваком погледу зграда у центру Београда, коштала је Анастасијевића 110.000 дуката, рачунајући ту и преправке због нове намене. Позајмљивао је новац кнежевини Молдавији (као 2,5 милиона леја у злату 1855. године), куповао спахилуке у Влашкој (12), а када се обогатио постао велики добротвор. Али и још као младић учинио је много добрих дела и помогао сиротињи, будући захвалан сваком ко му је до тада у животу помогао. Капетан Миша је био богаташ са стилом, дарежљив а са одређеном мисијом, не заборављајући своје сиротињско порекло. Много је његових познатих доброчинстава, а сматра се да је још више непознатих. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, давао и велике зајмове али и опраштао дужницима као што је опростио велики дуг (од 8.000 дуката) свом пријатељу Илији Гарашанину или рођаку Пржићу чак 40.000 дуката, поклањао гардеробу женама Доњег Милановца сваки пут када би тамо доспео, финансирао Читалиште београдско, чији је један од оснивача, као и балове на двору кнеза Александра Карађорђевића, основао и финансирао школу (мушку и женску школу) на свом имању у Влашкој, коју су ђаци бесплатно походили, давао девојкама миразе, спашавао трговце од пропасти опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично. Поклонио је Миша и манастиру Папраћи двери и две престоне иконе. Под старе дане Миша је постао још дарежљивији, па је своју најомиљенију лађу „Симку“, без размишљања поклонио неком хуманитарном друштву. Највише је помогао и остао доживотни председник београдских – Грађанске касине и Читалишта. Изабран је 1863. године за почасног члана „Друштва српске словесности“ у Београду. Његово „лакоумно“ потомство је за Мишиног живота уживало све благодети богатог оца и деде, али након старчеве смрти мало им је остало у наслеђе. Миша је под старе дане почео продавати своје мање некретнине, а и ређали су се лоши исходи подухвата, као на пример када је његов сарадник – рођак Илија Пржић, због неуспеха у „шпекулацији“ – изгубио Мишиних 20.000 дуката, извршио самоубиство. Влашки спахилуци више нису могли да покрију огромне трошкове, па се последњих година његовог живота капитал крунио.

Kао велики добротвор и важио је за човека који је помагао свима који би му помоћ затражили – био је мецена писаца и заштитник сликара… опраштао је дугове, финансирао библиотеке и школе, поклањао гардеробу женама и мираз сиромашним девојкама.

Миша Анастасијевић је остао у сећању савременика:

Није био ни строг, ни реакционаран, а особина тврдичлука код њега уопште није постојала. Био је човек широка духа и племенита срца. Знао је да живи као велики господин, користећи задовољства која живот пружа, али исто тако и да чини културна дела. Био је нежан отац за све чланове своје породице, као и за оне који су живели на његовим добрима. Свима је био добар учитељ, али изнад свега добар Србин. Своју отаџбину је волео безгранично и своје личне интересе потчињавао општим.

 

Умро је 27. јануара 1885. у 81. години живота.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име