Ужас који је почињао пре свитања и трајао и након сумрака остаће упамћен као један од најмрачнијих периода у људској историји.

Kако је др Миклош Њисли, који је у Аушвиц стигао 1944. године, рекао после рата, прозивка у овом логору почињала је у три сата изјутра и трајала по чак четири сата.

Заробљеници би се поређали у колону коју је чинило по пет људи и стајали би све до седам сати, када су у логор пристизали официри СС-а. За то време, чувари би приморавали заробљенике да чуче по читав сат држећи руке изнад главе или би их тукли.

Др Њисли је открио да су чак и мртви морали да буду на прозивци – остали заробљеници би их држали у вертикалном положају све док прозивка не би била завршена.

Током мање од две године, колико је Њисли провео у Аушвицу, у баракама је сваке ноћи умирало између пет и десет људи.

Њисли је био у нешто повољнијем положају – чинио је особље које је помагало др Менгелеу, те је био привилегован: будио се у седам сати и на прозивци проводио свега неколико минута.

После прозивке, затвореници би одлазили на принудни рад ходајући по петоро у колони. На себи су имали пругасте униформе и неудобне дрвене ципеле. Доњи веш и чарапе нису спадали у одећу која је била дозвољена.

Док су напуштали логор и полазили на рад, затворски оркестар имао је задатак да свира веселију музику. Ове музичке групе биле су одлично организоване, а најпознатија је Женски оркестар Аушвица.

Радни дан је трајао 12 сати током лета и нешто мање зими, а затвореници су најчешће радили на грађевинским објектима. Нису имали право на одмор од рада, а један од њих обично би био задужен за то да мери колико су времена остали проводили вршећи физиолошке потребе.

Друга прозивка одвијала се ноћу.

Њисли је своја сећања описао у књизи „Аушвиц: Сведочење лекара“.

Уколико би макар један затвореник изостао, сви су морали да стоје у колони док се не утврди разлог његовог изостанка – чак и уколико би то трајало сатима, без обзира на временске прилике.

У зависности од тога шта се догађало током дана, након друге прозивке су спровођене индивидуалне или колективне дневне казне.

Након тога су заробљеници добијали хлеб и воду, а после две до три сата било је време за спавање.

Што се тиче смештаја, он је био очекивано неудобан – затворени су спавали у дугим редовима дрвених кревета, обучени и обувени како им неко не би украо одећу и обућу. Понеки су бирали да се свуку и изују, те су спавали на овим предметима.

Недеља је била једини нерадан дан, али ни тада несрећни становници Аушвица нису имали прилику да одморе – чистилу су своје бараке и одлазили на недељно купање. Ово је био и дан када су поробљени могли да пишу својим породицама (искључиво на немачком). Они који нису говорили немачки давали би свој хлеб другим заробљеницима како би им помогли да напишу писмо, а ова пошта је морала да прође и кроз процес цензуре од стране немачких официра.

Судећи по Њислију, људи су били приморани да спавају малтене приљубљени једни уз друге, потпуно лишени достојанства.

 

Национална географија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име