“ У којим сте контрареволуционарним организацијама, када и где сте уопште били? – питао је истражитељ оца Владимира на испитивању у затвору Бутирка.

„Никад нисам био члан ниједне контрареволуционарне организације или групе“, одговорио је свештеник.

– А како онда објашњавате хапшење чланова хришћанског студентског кружока, који су се заправо бавили контрареволуционарним деловањем?

– Пре свега, дубоко сам уверен да совјетска власт у овом тренутку није разумела и не разуме религиозне људе, па је сасвим природно да су и тада постојале сумње да хришћански студентски круг, проповедајући хришћанску веру међу студентском омладином , бавио се контрареволуционарном делатношћу. Ову чињеницу категорички одбацујем и стога не могу себе сматрати чланом контрареволуционарне организације.

– Истрага има сазнања да сте у свом стану држали тајне службе. Дајте доказе о овом питању, – тражио је истражитељ.

– Нисам држао тајне службе у свом стану. Од 1931. године, као свештеник, нисам служио и од тада се уопште не бавим богослужењима, иако нисам уклонио достојанство – нисам одбио.

– Да ли је било случајева да су странци били присутни на личном богослужењу?

– Није било таквих случајева.

– Наведите круг људи који су посетили ваш стан и реците нам о природи разговора са њима.

– Већ сам рекао да су мој брат и сестра обилазили стан, али категорички одбијам да сведочим о другима. Разговори које сам водио били су породичне и кућне, верске и научне, и морам да истакнем да ти разговори нису били политичке природе, а посебно верујем да ни политички проблеми нису главни проблеми у живот појединаца или живот друштва.

– Kакав је ваш однос према совјетском режиму?

– Совјетска власт је привремена појава, као и свака власт.

– Да ли се изјашњавате кривим за оптужбе које су подигнуте против вас? Питао га је истражитељ.

„Не признајем своју кривицу за оптужбу против мене“, одговорио је свештеник.“

Убрзо након овог испитивања отац Владимир је осуђен на смрт…

Свештеномученик Владимир је рођен 1892. године у породици учитеља Амбарцума Јегоровича Амбарцумова, једног од оснивача учења глувонемих у Русији. Удовица, Амбарцум Јегорович, у потрази за учитељем за троје деце сирочади, отишао је у немачку колонију Сарепта код Царицина у Саратовској губернији. Овде, у локалној цркви, препоручена му је девојка из лутеранске породице Kаролина Андреевна Kноблокх. Венчали су се, добили троје деце, а најмлађи је био Владимир.

Из Саратовске губерније, породица се преселила у Москву, а Владимир је уписао московску Петропавловску школу при Петропавловској лутеранској цркви. Након што је завршио факултет, отишао је да настави школовање у Берлин, где су живела браћа његове мајке, и уписао се на одсек физике и математике Универзитета у Берлину.

Вративши се у Русију пре избијања Првог светског рата, Владимир је наставио школовање на Физичко-математичком факултету Московског универзитета. Убрзо након што је постао члан хришћанског студентског круга, прешао је са лутеранизма на крштење. У кругу је упознао Валентину Георгијевну Алексееву, а 1916. су се венчали. Проповед Јеванђеља постала је смисао живота младог пара.

Током грађанског рата, породица Амбарцумов се преселила да живи у Самари. Овде је Владимир Амбарцумович покренуо активан рад на стварању мреже проповедничких кругова. 1920. године, због активног рада на организовању хришћанског омладинског покрета, власти су га ухапсиле и одвеле у Москву. Хришћански омладински покрет још није био забрањен како и друге протестантске организације, политички и национално индиферентне према спољном свету, неко време су чак уживале и подршку совјетског режима, који је требало да их користи као средство за слабљење православља. Месец и по касније, Владимир Амбарцумович је пуштен из затвора уз писмену обавезу да не напушта престоницу, а породица се поново настанила у Москви. Владимир Амбарцумович је обновио везе са московским хришћанским круговима, пронађена је кућа у којој су почели да се одржавају састанци круга и живели његови лидери, укључујући породицу Амбарцумов. Убрзо је организован Централни комитет хришћанских студентских кругова, који је ујединио све кругове у Русији. На њеном челу је био Владимир Амбарцумович.

Хришћански студентски кругови тада су уживали сва права легалних јавних организација. Чланови кругова су држали јавна предавања на верске теме, укључујући и Политехнички музеј, али је 1924. године деловање хришћанских кругова у Русији забрањено. Средином 1920-их Владимир Амбарцумович је упознао свештеника Валентина Свенцитског, који је имао велики утицај на његов духовни живот. Савесно проучавање Светог писма, ревносно трагање за истином довели су Владимира Амбарцумовича до одлуке да пређе у православље. Почетком 1926. постао је парох Никољске цркве на Иљинци, где је служио отац Валентин. Владимир Амбарцумович је служио у олтару и био чтец на служби.

 

У августу 1927. године објављена је „Декларација“ митрополита Сергија (Страгородског), која је изазвала бурне расправе и отворила значајне разлике у мишљењима о питањима односа Цркве и државе међу паством. У новембру 1927. године Владимир Амбарцумович је, по препоруци протојереја Валентина Свенцицког, отишао у Глазов код епископа ижевско-воткинског Виктора (Островидова) и 4. децембра у Преображенском саборном храму рукоположен је за ђакона, а 11. децембра – за свештеника.  Владика Виктор му је дао отпусницу без приговора на његово премештање у Московску епархију.

У Москви је отац Владимир почео да служи у цркви равноапостолног кнеза Владимира у Старом Садеху. Kао парох отац Владимир је наставио праксу свог претходног живота, посебно старајући се о омладини. Водио је рачуна и о лепоти храма, много пажње поклањао црквеном хору, схватајући да је прво са чиме се човек сусреће при доласку у храм његов спољашњи и унутрашњи изглед и складно, складно црквено појање. У лето 1928. године отац Владимир је, на молбу свештеника Василија Надеждина, почео да служи у цркви Светог Николе у ​​Сламнатој порти. 1929. године затворен је храм равноапостолног кнеза Владимира. Исте године је ухапшен свештеник Василиј Надеждин који је убрзо умро у логору. Пре смрти, замолио је оца Владимира да води парохију сирочета и почео је да служи у Никољској цркви.

У пролеће 1931. декан је почео да снажно подсећа свештенство да власт треба памтити по формули коју је увео Привремени Патријаршијски Свети Синод под намесником Тенерског намесника, митрополитом Сергијем (Страгородским), да би утврдио њихов став према 1927. Декларацију и у случају неслагања са њом напустити државу. Отац Владимир је напустио државу и септембра 1931. године отишао да ради у једном од истраживачких института.

 

ОГПУ га је 5. априла 1932. ухапсио као наводног члана митске „Свесавезне контрареволуционарне монархистичке организације „Православна црква“. После саслушања, отац Владимир је рекао: „Формулу коју је Сергијев синод увео о помена власти, сматрао сам неприхватљивом за себе (као иновацију) и зато је нисам користио. То је, посебно, био један од мотива мог одласка из свештеничке делатности. Kао верник, наравно, не могу да делим политику совјетске владе по питању вере.
Више волим да не наводим имена својих познаника, да их не бих довео у невоље. Радећи међу младима, поставио сам себи задатак да задовољим њихове личне потребе, у духу хришћанског схватања живота… Понављам да одбијам да те људе лично именујем из моралних и верских разлога…“

Отац Владимир је 7. јула 1932. године осуђен на три године изгнанства у Северну територију, али је потом рок промењен у условни, а свештеник је пуштен на слободу. Руководство Академије наука, где је тада радио, такође је тражило његово ослобађање.

Године 1934. отац Владимир се настанио у селу Kучино код Москве, где је почео да ради у Институту за климатологију. Године 1935. преселио се у село Николское и, посетивши храм Почајевске иконе Богородице у селу Салтиковка, молио се овде у олтару. У овом периоду наставио је да води духовну децу, вршио богослужења у приватним кућама и новчано помагао породице затвореног свештенства. У ноћи између 8. и 9. септембра 1937. године службеници НKВД-а су ухапсили свештеника. У петролејској лампи на ормарићу био је сакривен антимис, који су службеници НKВД-а безуспешно покушавали да пронађу, одмотавајући и пажљиво прегледавајући сваку свилену крпу. Отац Владимир је био затворен у затвору Бутирка и испитиван – овај чланак почиње фрагментом самог тог испитивања.

Тројка УНKВД у Московској области је 3. новембра 1937. осудила свештеника Владимира Амбарцумова на смрт. Стрељан је дан након пресуде, 5. новембра, и сахрањен у непознатој масовној гробници на полигону Бутово код Москве.

 

Превела редакција Чудо

 

Фома.ру

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име