Толерисати Другог човјека са различитим ставовима, мишљењима и погледима на свијет јесте реално једна од најважнијих особина зреле личности. Она може бити и прилика да човјек научи нешто, да добије другу перспективу животних појава и уопште живота другог човјека.

Са друге стране толерисати све редом, а приори, пустити да од слабости справимо кумире и идоле, односно искривљену слику живота; да те слабости представимо као заокружен систем који се мора „испоштовати“ је највећа глупост коју смо у овом нараштају дозволили. „Волим свој грех“ је главно гесло новога времена као ултимативни израз самољубља и најгоре људске гордости коју мудри људи од памтивијека изједначавају са лудилом од Лествичника наовамо.

Па тако сад имамо море недовршених и некомпетентних личности који личним хохштаплерајем и безобразлуком долазе у ситуацију да су кобива „равноправни“ са образованим и интелектуално/емотивно/духовно здравим људима који знају да не знају (јер свако право знање, таленат и лични дар човјеку показује колико у суштини мало зна); и не само то, већ су лагано преузели медије и политичку сцену па човјек стекне утисак да живи у огромној лудници у којој су изузетак чине само блиски људи у непосредном окружењу. Оним слабијим или незрелим личностима, дјеци поготово, та новопонуђена бахатост, безобразлук и одсуство осјећаја за друге људе постаје образац пожељног понашања за фамозни „успјех“ у животу.

Различитост се треба и мора поштовати, јер је и Бог овај свијет створио са безброј различитости и прије свега на основном принципу – слободе. Но, на бахатост, сујету, глупост, комплексе и безобразлук, на насиље над логиком и разумом бити „толерантан“ представља у својој дубокој суштини најобичнији кукавичлук, и ништа више. Сваки дан човјека је мали страшни суд у којем бирамо између личног комфора/избјегавања непријатности и са друге стране „мартирије“ односно страдања ради свједочења вјере у Логос, који у једном од својих бескрајних значења има сигурно и оно: „здрав разум“, „расуђивање“ и „крајњи смисао“.

Садашња декаденција друштва и система вриједности коју болно констатујемо није пала с Марса, већ је директан производ „толеранције“ према необразованим, бахатим и извитопереним личностима којима смо мало по мало препуштали да раде шта хоће, без непријатног ризика конфронтације или барем оног „покажи им шипак, па макар и у џепу“ што давно рече Достојевски.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име