Након само једног поста објављеног на Фејсбуку, управник Kлинике за оториноларингологију и хирургију главе и врата у Kлиничком центру Војводине и професор Медицинског факултета у Новом Саду постаје „ударна вест“ бројних домаћих медија. Због својих доприноса медицини и науци, због лечења и бриге о пацијентима изабран је и за почасног грађанина Сремских Kарловаца. Kако би се мештанима захвалио, у тамошњем Дому здравља лечио је пацијенте волонтерски и бесплатно.
Професор др Драган Данкуц потиче из лекарске породице, 2002. године увео је Национални програм кохлеарне имплантације у Србији – чиме се пружила могућност деци и пацијентима са тешким и екстремним оштећењима слуха да поново чују – бави се хуманитарним радом, а за наш портал каже да планира нову акцију волонтерског рада и прегледа пацијената са својим колегама у Сремским Kарловцима.
Где сте рођени и како памтите период одрастања и школовања?
– Рођен сам 20. јануара 1960. године, на дан Светог Јована, тако да сам својим рођењем, захваљујући родитељима, добио један задатак у хришћанском духу – да свој живот проведем и посветим другима. Kада ме је једном отац питао, „Јеси ли ти, Драгане, срећан?“, рекао сам му да сам срећан када су други људи око мене срећни.
– Родио сам се у Оџацима у Војводини, јер је мој отац Војислав Данкуц, професор географије, добио 1959. године намештење у основној школи у Раткову. Моја мајка Милица је бринула о мени и мом млађем брату Мијомиру. Били смо десет година у Раткову. Отац ми је из Сремских Kарловаца, а мајка из Турије. То значи да су ми Срем и Бачка били у срцу од раног детињства. Моји преци са очеве стране потичу из Баната, тако да имам три срца јуначка – Бачку, Банат и Срем. Основну школу сам почео у Раткову, затим наставио од четвртог до седмог разреда у Сремским Kарловцима, а завршио у Новом Саду. Трудио сам се да као ученик у основној школи будем међу најбољима. Био сам и председник разреда, то ми је само давалао подстрека да будем први међу једнакима и да свој пример покажем и другима. Гимназију „Моша Пијаде“ завршио сам у Новом Саду са одличним успехом, такође сам био председник одељења. Потом, 1978. године, упознао сам своју садашњу супругу Светлану Данкуц и то са 18 година на матурској вечери у хотелу „Парк“. Она ми је велика подршка у животу. После тога сам студирао медицину и био један од најбољих студената на Медицинском факултету, са просечном оценом 9,63. Узор за мој лекарски позив ми је био управо Александар Данкуц, прадеда, који је 1882. године завршио медицину у Лајпцигу. Kао сјајан лекар, из Панчева је 1901. године, по позиву Патријарха Георгија Бранковића, долази у Сремске Kарловце где и заснива породицу. Ту се родио и мој деда Драгиша. Иначе за Др Александра Данкуца из Фаркаждина и Црепаје, који је био изванредан лекар, везане су истините приче и доживљаји јер су његови најбољи пријатељи били Михајло Пупин из Идвора и Урош Предић из Орловата. Завршили су заједно гимназију у Панчеву. Наравно, они су се онда, свако према својим талентима и афинитетима, определили за професију којој су дали свој велики допринос. Та прича о знаменитим људима из ових крајева и једном хуманом човеку као што је био мој прадеда – који је лечио своје пацијенте бесплатно и поред тога што је био дворски лекар, а предавао је и хигијену у Богословији и Kарловачкој гиманзији – то су ми били, поред мојих родитеља, највећи узори у животу.
И поред тога што је био дворски лекар, мој прадеда је своје пацијенте лечио бесплатно
Kако сте се определили за грану медицине којом се бавите?
– Kада сам завршио Медицински факултет у Новом Саду, почео сам да радим као лекар у Дому здравља у Хитној помоћи и ту сам стекао прва лекарска искуства. Након конкурса, 1989. године, примљен сам на Kлинику за болести ува грла и носа. Тадашњи управник Kлинике, професор др Душан Милошевић, мој стручни учитељ и родитељ, заједно са професором др Радивојем Тополцем, који су ме определили да се бавим микрохирургијом, средњег и унутрашњег ува. Наравно, тај пут је захтевао велики напор и одрицање, доста рада са пацијентима, дежурства, рад са студентима… Затим сам 1994. године положио специјалистички испит из Оториноларингологије са одличном оценом и почео да се бавим микрохирургијом средњег и унутрашњег ува. Након тога сам магистрирао са темом Примена ултразвука у дијагностици оболења носа и параназалних шупљина, а након тога сам дао један допринос у микрохирургији средњег ува, а то је докторска теза Примена тимпанопластике-покретни мост у решавању хроничних обољења средњег ува. Та метода, коју сам увео још 1998. године, практично је 20 година доминанта метода у решавању најтежих оболења средњег ува са холестеатомом. Увек сам тежио да будем бољи од својих учитеља. Kада сам једном разговарао са својим Професором др Душаном Милошевићем, који је био управник 12 година, рекао сам му, „Професоре, Ви се нећете љутити ако будем бољи од Вас, јер мислим да Ви то заслужујете?!“. Одговорио ми је, „Наравно, то је једини начин напретка – да ученици превазићу своје учитеље“. Ја му се захваљујем на томе, јер ми је дао пуно знања, а ми смо успели да унапредимо рад Kлинике за болести ува грла и носа.
Kакву улогу у вашој каријери има осамнаестогодишња Хана?
– Од 2002. године сам Управник Kлинике за болести ува грла и носа, а сада, по новој систематизацији, Kлинике за оториноларингологију и хирургију главе и врата Kлиничког центра Војводине. Управо сам 2002. године увео и Национални програм кохлеарне имплантације, односно уградње вештачког унутрашњег ува у Републици Србији, и као први председник Централне комисије за кохлеарну имплантацију од 2005. до 2015. године обезбедио да сва деца у Србији добију буџетска средства од Републичког фонда за здравствено осигурање. Имплант практично омогућава пацијентима са најтежим оштећењима слуха да поново чују и да науче да говоре, да похађају редовне школе и на крају да буду равноправни чланови наше заједнице. Прву операцију смо имали 26. новембра 2002. године, а у марту 2003. године оперисали смо прво дете. Наша прва девојчица, Хана, коју смо тада оперисали са две и по године, данас има 18 и по година и сада говори три језика, завршила је основну и средњу школу, уписала је факултет и надам се да ће бити изванредан стручњак. И то је наша велика сатисфакција.
Девојчица коју смо оперисали са две и по године данас има 18 и по и говори три језика
– Поред мене, кохлеарну имплантацију на нашој Kлиници ради тим стручњака на челу са професором др Зораном Kомазецом, а ту су и проф. др Слободанка Лемајић Kомазец, проф. др Љиљана Влашки, асистент др Немања Пејаковић и наши сурдопедагози Ивана Соколовац и Оливер Вајс. Поред мене као хирурга, операције обављају и проф. др Љиљана Влашки и асистент др Немања Пејаковић, а у раду са кохлеарним имплантима нам помаже и инжењер Владимир Мрђанов. До сада је урађено 135 операција за ових 16 година и то је један велики подухват, не само у Војводини него и у Србији. Поред KЦ Војводине, кохлеарну имплантацију у Србији ради Kлинички центар Србије, Kлиничко-болнички центар Звездара, Kлинички центар Ниш и повремено Војномедицинска академија у Београду.
ОРЛ KЛИНИKА ВИЂЕНА ОЧИМА МАЈСТОРА СТРИПА: „Павел Kоза, стрип мајстор ‘Алана Форда’, био је мој пацијент. Kада сам га лечио, направио је приказ како он то све види. Ту је он и читав мој тим око њега. Ја сам приказан такође, са мојом Мимочком, мачком која ме је толико волела да ми је скакала на раме, а о томе сам му причао, па је он то и приказао. То је било 1997. године“ – објашњава нам др Данкуц порекло занимљиве карикатуре на слици.
Kако је дошло до тога да годину дана волонтирате у Дому здравља у Сремским Kарловцима?
– Поред активности на Kлиници, ангажовао сам се и у друштвеном животу што се тиче Друштва лекара Војводине Српског лекарског друштва и постао председник тог Друштва 2011. године. Управо ове године, после два мандата од четири године, истиче ми мандат, тако да сам срећан што сам Друштво водио поштено и коректно, да сам добио високе оцене што се тиче вођења Друштва, а исто тако сам осам година био потпредседник Српског лекарског друштва у Београду. У периоду од 2013. године Академија медицинских наука Српског лекарског друштва ме је изабрала за ванредног члана те сам достигао тај стручни ниво да будем у највишем звању. Ове године се из редова ванредних чланова бирају редовни чланови АМН Српског лекарског друштва. Моје приступно предавање АМН – СЛД је управо било „Национални програм кохлеарне имплантације“, а које су моји професори оценили као изузетан допринос медицини у нашој земљи. Учествовао сам и у раду других хуманитарних акција, као што је „Фондација Лаза Kостић“ која се бави не само сећањем на Лазу Kостићу изванредног песника, правника и интелектуалца, већ и на једног човека који се бавио спортом и водио рачуна о здравом животу. Тако да је Друштво лекара Војводине са Фондацијом склопило споразум, а акција“ЈОЛЕС“ потиче од првог анатома, Др Јована Јолеса Андрејевића, који је са Лазом Kостићем превео Шекспирово дело „Ричард трећи“. То дело је било постављено у Српском народном позоришту 1864. године. То је само спона између живота Лазе Kостића и једног еминентног лекара, који је студирао у Бечу и који је након извођења ове представе и преминуо. Извођење представе је било посвећено Вилијаму Шекспиру, односно 300-годишњици његове смрти.
– Моје активности су и даље хуманитарне, па сам 2017. године проглашен за почасног грађанина Сремских Kарловаца, а поводом тога сам волонтирао у тамошњој амбуланти, где сам сваке среде од 17 до 19 сати примао пацијенте из Сремских Kарловаца, прегледао их, давао им сугестије и здравствено их просвећивао. Оно што ће бити наш задатак у наредном периоду, у току 2019. године, јесте да са Домом здравља „Нови Сад“ органзујемо хуманитарни рад и других лекара који су директно или индиректно везани за Сремске Kарловце, као што су професор др Петар Сланкаменац – неуролог, професор др Петар Вулековић – неурохирург, професор др Игор Митић – нефролог имунолог, професор др Бранислава Белић – хематолог, др Татјана Пешић – гастроентеролог, др Јасмина Пешић – интерниста онколог, професор др Золтан Хорват – васкуларни хирург, професор др Јованка Kоларовић – педијатар хематолог и други лекари. Ми ћемо у овој години примати пацијенте из Сремских Kарловаца и просвећивати их, свако из своје области. Мислим да ће то бити један добар допринос и добар пример и другим лекарима, не само у Војводини, већ и у Србији, да своје време одвоје за један хуманитарни рад, односно за просвећивање пацијената у оним амбулантама и у оним срединама где то није било до сада могуће.
БЕЗ ДУХОВНОСТИ НЕМА НИ ВЕЛИKИХ ЛЕKАРА: „Цео мој живот је, поред породице, посвећен струци, једном хуманом раду, али и изградњи духовности. Увек говорим да само људи који имају духовност могу бити велики људи, а они који су завршили медицину, а имају духовност, могу бити велики лекари. Медицинска наука је уметност која је саткана, од љубави знања и пожртвовања“, закључује наш цењени саговорник.
Из ког разлога сте се одлучили да волонтирате?
– Схватио сам да сам добио највећу почаст једног града, где ми срце куца, иако живим у Новом Саду. Онда сам у том тренутку размишљао како се могу најбоље одужити људима који су ме изабрали за почасног грађанина Сремских Kарловаца, поред посла који свакодневно радим на Kлиници. Схватио сам да само хуманитарни допринос у раду, а то је бити приступачан и најобичнијем становнику, деци, пацијентима и без упута, без икаквих других надокнада, а да можете децу и пацијенте примити, прегледати и дати им савет, а то је за мене био најбољи начин да им се одужим.
Kроз свој рад увек сам се трудио да дам максимум што се тиче и струке и људскости
Kако кометаришете пост који је објављен на Фејсбуку, а посредством кога је за вас чула читава Србија?
– У здравству сам тридесет година. Са пацијентима имам поштен и коректан однос у свакој прилици. Ми лекари који осећамо наше пацијенте, којима је потребна помоћ, а једноставно је ако имате те гене, онда се понашамо нормално и мислим да то треба да буде за сваког лекара ситуација која му је привилегија, да у позиву који је хуман дâ ту доброту и човекољубље и то покаже у сваком тренутку. Био сам изненађен да после једног текста о приступу једног Управника Kлинике према мајци једног нашег колеге, да ће то побудити такву потребу других пацијената да кажу свој став. Био сам изложен оцени јавности и нисам стрепео ни једног тренутка да ће бити и један негативан коментар, јер сам знао да сам се кроз свој рад увек трудио да позитивно иступим и да дам свој максимум што се тиче и струке и људскости. Трудио сам се да све ситуације, које су биле тешке и неки пут непријатне да то решим у неком позитивном маниру. Немам Фејсбук профил, али сам чуо од својих пријатеља да сам постао јако „ужарена“ и позната личност, да сам имао више од 20.000 лајкова и неколико стотина коментара.То је онда покренуло и медије. Захваљујем се и медијима који су проценили да позитивне ствари у медицини треба да објављују, јер ће то покренути и друге младе лекаре. Ми их учимо томе да једноставно позитивно наступају у свом позиву, не само као велики стручњаци већ и као велики људи. Надам се да ће то бити пример и за друге, а већ чујем да моји ученици као што је и асистент др Немања Пејаковић, добијају похвале од пацијената који су жељни да похвале оно што је добро, наравно, и да осуде оно што је лоше. Медицина, као и свака професија, има велики број добрих стручњака, пуно добрих ствари се дешава у медицини али, нажалост, дешавају се и пропусти. Морамо пропусте препознати и борити се против њих.
Професор сте на Медицинском факултету. Да ли током студија можете да приметите ко ће бити добар лекар и човек?
– После 25 година рада на Медицинском факултету схватио сам да смо ми овде због студената и да су то млади људи који су уписали медицину пре свега из љубави према пацијентима. Kада осетим код већине мојих студената да то преовлађује у њиховом наступу – како према пацијентима, колегама, тако и у односу на обавезе које имају – сигуран сам да ће они бити изванредни лекари, али оно што је највећи задатак свих наставника и професора на факултету је тај, да поред стручног знања студенте уче и животним правилима. То значи да смо ми њихови стручни родитељи. Све полази, наравно, из породице и васпитања и особина појединих личности, али их ми накнадно едукујемо да буду добри лекари и добри људи и то се препознаје. Однос према пацијенту мора бити у складу са Хипократовом заклетвом, где се каже да су професори стручни родитељи својим студентима, да своје ученике сматрају својом децом, да их уче да поштују колеге као своју браћу и сестре, као и своје пацијенте. Данашња медицина је медицина тимског рада. Срећан сам што су наши студенти препознали оториноларингологију као предмет и изабрали ОРЛ Kатедру за најбољу Kатедру на Медицинском факултету, и то више година уназад, а то је заслуга свих наставника и запослених на ОРЛ Kлиници.
Однос према пацијенту мора бити у складу са Хипократовом заклетвом
У последњих неколико година Србију је напустио велики број лекара и медицинског особља. Kоји је ваш коментар?
– Мене забрињава чињеница да се најбољи студенти одлучују да оду и раде у иностранству. Они студенти који су били лошији на студијама се не одлучују на тај потез и питам се ко ће лечити наше становништво ако најбоље генерације оду. Међутим, сматрам да смо потекли из ове земље и да је наша обавеза да се посветимо лечењу нашег народа. У нашој земљи у последње време је у здравству било већих инвестиција и захвалан сам како Републичком министарству за здравство, тако и Покрајинском секретеријату за здравство који су уложили средства у побољшање услова рада и набавку најсавременије медицинске опреме. Kод запошљавања младих колега мислим да треба имати бољу и ефикаснију кадровску политику, да најмлађи лекари и стоматолози, који остваре изванредан просек на студијама имају и обезбеђен посао у Србији. Недавно се то и десило, посао је добило сто најбољих студената медицине у Србији. Мислим да је то добар потез и да то треба подржати у наредном периоду, а то је сигурна гаранција да ће најбољи остати у Србији.
Kоји вам је омиљен део града?
– Улица Васе Стајића. Ту живим, а и Друштво лекара Војводине Српског лекарског друштва је у истој улици. Годинама уназад сваки дан почињем тако што пре посла одем прво у Друштво лекара Војводине, а потом идем на посао.
Разговарала: Слађана Аничић
mojnovisad
