Колико пута смо слушали да се питање вечног живота своди искључиво на питање праштања. Као да је читава ствар у тој драми, у којој мери смо се ми у овом животу својим гресима огрешили о закон Божији и о Божијој спремности да то учини непостојећим и да када се то заврши, опроштено је. Није поента у искупљењу и праштању, односно ту није крај, то су почетни кораци, односно пуноћа живота је оно у шта ми верујемо, усавршавање, узрастање, напредовање. Та чаробна и чудесна могућност да људско биће не буде завршено.
Ми верујемо ако смо позвани на савршенство Оца Небескога да га опонашамо, које је безгранично. Онда смо и ми позвани на безгранично усавршавање. Трагично је што старији људи често слажу себе а онда лажу и друге да постоји као неки степен када одрастемо, када научимо, када сазнамо, када завршимо неки животни пут. То је лаж космичка, то је предаја, то је кукавичлук то је обмана века и вечности. Наравно то је могуће и то многи раде зато што је тако лакше и једноставније, а човек је позван да стално буде отворен. У вери такође. Вера је динамична ствар и зато стално морамо да будемо отворени. Зато стално морамо да треперимо над дивном тајном нашега бића. Бог нам је такву „играчу“ – нас, да се бавимо собом. Али то није да се бавимо собом као неки егоцентрични его – манијак, него да би се бавио собом мораш да имаш друго људско биће које ће да те види.
Ма колико ми гледали сами себе, наше право лице не можемо да видимо ми сами, мора неко да нам каже ко смо. Морамо да чујемо речи другога човека ко смо ми а да би неко могао да нам каже ко смо ми ми морамо да му се отворимо а да би се отворили морамо да ризикујемо а када ризикујемо морамо да будемо спремни да изгубимо. То је Јеванђеље „ако не умре, многи род роди“. То важи за сваку врсту односа од емотивно партнерског, преко пријатељског до црквеног. Свуда је иста тајна је у игри, храброст, отварање, поверење.
Професор др Владимир Вукашиновић
