Након служења помена на централној државној манифестацији обележавања Дана сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године патријарх Порфирије обратио се народу.
– Поштовани народе православни, сабран вечерас из готово сваког места из Бачке, Срема и Баната и других крајева, сабран на молитву Богу за пострадале у нечовечној и против правној агресији највеће војне силе у историји, у најнесразмернијем сукобу, односу снага на бојном пољу од када је света и века.
Сви ми знамо из града, на који је на данашњи дан 1999. године у истим овим раним вечерњим сатима пала прва бомба, сви знамо када су почела прва разарања наше дивне и вољене отаџбине, наше природе, наше имовине и наших живота, а убијен је први Србин по имену Радован Медић, први од више хиљада убијених и рањених у овој агресији. Опомињемо, и себе и друге, да је и нашем народу и читавом свету најпотребнији од свега мир. Најпотребније је међусобно разумевање, свест о томе да има места за сваку живу душу под капом небеском, али и за сваки народ да организује себе и свој живот онако како њему најбоље одговара.
Сећајући се онога дана када су у овом граду бомбама разарани не само војни објекти већ и фабрике, занатске радионице, домови школе, дечији вртићи, чак и изворишта воде из које се напаја Сомбор. Док су околним путевима тога дана јуриле крстареће ракете да изруче смртоносни товар ми чинимо данас исто он што су Сомборци чинили тога дана, тога ратног пролећа 1999. А Сомборци су се тога дана окупљали баш на овом тргу, који носи име, ни то засигурно није случајно, светога Ђорђа. На овом тргу који је посвећен светом Ђорђу, али преко њега и нашем Богу, Богу љубави јер носи име Свете Тројице. Куражећи једни друге упућивали су људи овде сабирани свету поруке мира са једне стране, а истовремено молили су се за мир. То исто и ми чинимо данас, сабрали смо се да се помолимо за све оне који су пострадали неправедно од злочиначких пуцњева из неба, одакле би требали да долазе благослови. И уместо да долази анђео Божији који доноси мир, долазили су „анђели“ који су сејали смрт. Ми се данас још усрдније молимо јер се данас у Европи води војни сукоб који прети да у свој бездани вртлог увуче читав свет, и молимо се да тамо где се води рат у Украјини да што пре престане оружје које сеје смрт и које пролива недужну крв. Неки би хтели и да наш српски народ, поново преко реда гурну у сукобе, и међусобно, и сукобе са другима. Други пак, који не схватају да је хришћански Бог, Бог љубави и мира, а да Црква живи и сведочи мир, захтевају од цркве да својим ставовима и изјава, да пружи покриће онима који би да нас гурну у нове ратове и сукобе. Поновићу, послање цркве је да на сваки начин, а пре свега молитвом и вером у Христа, изграђује мир и међусобно поверење међу људима и међу народима. Мир свој дајем вам, рекао је нико други него сам Господ – рекао је патријарх.
– Тај мир није као мир оних који о миру непрестано говоре и говоре више и гласније од других, а истовремено производе бескрајне количине најсмртоноснијег оруђа смрти и од те производње живе неупоредиво боље од других. Градимо и чувајмо најпре Божји мир у себи, па можемо онда да се миримо и са другим људима, најпре са нашим најближима, са нашим комшијама, пријатељима и колегама на послу, са свима, а онда ћемо моћи да будемо истински благовесници мира.
Молимо се и боримо се да се наша страдања не понове ни нама нити било коме другоме. Истрајмо на путу свих преговора, дијалога, који има за циљ макар елементарно међусобно разумевање међу људима. Али не прихватајмо ултиматуме и уцене, по било коју цену. Оне који подразумевају поклањање себе и свога, одрицање себе и свога. Истовремено дајмо све од себе да останемо последњи за столом за којим се тражи решење које ће очувати мир и нама и свима око нас заједно са нама. Ако се овде покрене спирала зла нема сумње и нису потребни аргументи да ћемо сви бити потпуни губитници. Говорећи ово загледан сам у крст на којем је господ нас Исус Христос распет. Крст на којем је идући за Христом разапето стотине хиљада, можда и милиони људи, жена и деце из читавог света, али и рода нашега – све од светога кнеза косовског Лазара, до Милице Ракић и друге деце, малдих и старих пострадалих те кобне 1999. Али као што је господње распеће и страдање на крсту васкрсењем дало не само смисао, и неисцрпну наду, него и коначну суштинску победу и то не само потоњим страдањима на правди Бога, него и свакој људској делатости, сваком раду, стваралаштву, радости, љубави, тузи, тако жртву пострадалих из рода нашега видимо као залог нашем чврстом корачању за Христом и несумњиве, сасвим извесне победе. Стога се данас молимо за све пострадале у пролеће 1999. године, невино пострадале, за наше сународнике, нашу браћу и сестре. Бог нека душу прости њима и да им вечни покој, и свим људима пострадалим на правди Божјој у време НАТО агресије на српски народ. Нека Бог да да у здрављу и сваком добру дочекамо највећи празник, празник победе, живота и радости, васкрсења господа нашега Исуса Христа – поручио је Патријарх Порфирије.
Новости
