Било је то једне суботе поподне 1954. године, када се Георгије Попп, млади студент руског језика на Високој педагошкој школи у Будимпешти, упутио ка своме родитељском дому, који се налазио на Дунавској обали, у Будиму. И, уместо да пође према трамвајској станици, одлучи да иде пешице, дуж реке. То је често чинио. У ствари сазнао … Настави са читањем Није се играти са вечношћу – Обраћење једног Језуита у Православље (1.део)