„Наше емоције нам говоре шта наша душа жели да знамо. Лажни оптимизам нас спречава да видимо оно што не желимо да видимо, али не може да нас спречи да се спотакнемо због тога што не видимо.“
Гари Зукав
Окружени смо лажним оптимизмом, баш као и песимизмом оних који верују да су само реалистични и да су сви остали просто недовољно обавештени или недовољно мудри. У ствари, и једни и други су само на различитим половима исте игле на компасу. И једни и други су под утицајем спољашњих догађаја много више него што им се чини и што желе да признају. Kао што каже Зукав, лажни оптимизам нас спречава да видимо. Спречава нас да се суочимо са собом и својом Сенком, а без осветљавања Сенке, нема правог духовног развоја.
Тек када Сенку сагледамо, осветлимо је и затим интегришемо у себе, можемо постати целовите личности. Лажни оптитмизам дакле не треба да нам буде нити циљ, нити средство када идемо духовним путем. Он само може да нас омета, јер нам ствара слепило за све оно што нам се не допада, укључујући и непријатне емоције које често желимо да избегнемо верујући да су истински духовни само они људи који су увек добро расположени и вечито насмејани.
Непријатне емоције су врло важни путокази на нашем животном путу, оне су водичи који нам показују да је један део нас узнемирен неким догађајем, што је врло важно, јер то значи да је том делу потребно исцељивање. Ако све непријатне емоције стално затрпавамо осмехом, и уверењима да треба да мислимо позитивно, блокираћемо сами себи развој, јер ће ови делови још дуго остати неисцељени.
Прихватање непријатних емоција и суочавање са њима и својим слепим мрљама, никако не значи да ћемо се претворити у негативну особу, која у свему види пре проблем него шансу и за коју је свет непријатељско место. Ово је друга крајност, а као и увек право решење је у постизању равнотеже. Предуслов за постизање унутрашње равнотеже је да прихватимо одговорност за свој живот и све што нам се дешава, наравно и за своје непријатне емоције.
Kада их препознамо, а то се некада неће дести, можемо да им пожелимо добродошлицу, прихватимо их и покушамо да откријемо на који наш неисцељен или недовољно исцељен део указују. Нећемо наравно увек препознати узрок ових емоција, али довољно је и само прихватање одговорности за њихов настанак. Kључно је дакле да никога не окривљујемо (ни себе, нити друге људе, нити околности) за њихов настанак. Само да будемо свесни да у нама постоји део који је неисцељен и на који нам нека емоција (или емоције) указује.
Ово је често довољно да доведе до смањења тензије коју обично изазивају непријатне емоције. Прихватање емоција, какве год да су у том тренутку, лековито је, јер нам патњу у ствари ствара погрешно уверење да је та емоција „лоша“ или „неприхватљива“ за нас или за особу каква желимо да будемо.
Нема неприхватљивих нити лоших емоција, оне су само наши верни водичи ка самоспознаји и испуњеном животу.
Suzana Vemić, centarprozor
