Прође још један дан. Нађа је лутала између свог благословеног и овог нашег света, који је са свим својим недостацима поседовао лепоту исказане љубави. Љубави која је изражена мање осећањима, а више вером. Љубави која чини да на брата , који у патњи одлази гледаш с више мистичне радости због његове величине, него с емоционалном жалошћу због његове муке или растанака.

Дани пролазе, Нађа трпи. Из неког разлога Бог је држи.  У болницу одлазим с већ познатим помешаним осећањима.

– Крстопоклона недеља је била јуче; каже ми. – На радију сам слушала о њеном значењу. Нисам то баш знала. Плод Христовог Васкрсења је наше васкрсење – говори ми.

– А ја се ипак бојим смрти.

– Без смрти нема васкрсења – одговарам јој.

– Васкрсење претпоставља смрт. Како ћеш се вратити у живот ако пре тога не одеш из њега2 Зато је све оно што говоримо у Цркви крсноваскрсно.

– Имате право, нешто тако су причали и у емисији о којој вам говорих. Али ја тонем, падам…

– Ма, није ли и Христос клонуо пре смрти:

– Не верујем да је клонуо као ја. Друга је то ствар била, која барем мене надилази. Осећам се уплашеном и сувише приземном. Иако је сав мој живот непрестано — чудо, иако је Бог увек био покрај мене, сада се бојим да ме не остави саму.

Митрополит Николај (Хаџиниколау): Крсноваснкрсни излаз (2. део)

– Значи, желиш да останеш овде заувек:

Не! Не желим да останем овде. Сад верујем да одлазим и не марим. Само, начин умирања ме ужасава. Замишљам болове, нелагодност, неподношљиво стање и обузима ме агонија. Сачините молебан, не би ли отишла у сну, а да тога и не будем свесна. Такође не желим да се ви секирате.

– Да ли би желела да одеш о Васкрсу?

– Више бих волела да одем крноваскрсно.

– Како то мислиш?

– Не знам тачно, али ми се веома допада ово јединство смрти и васкрсења, о чему сте малочас говорили.

– Шта кажеш на то да одеш на Велики Петак и да ти појемо Васкрсну Службу

– Мислите да ћу дотад још увек бити жива?

– Мислим. И још мало преко тога.

– Мислим да је довољно било, оче. Ништа ми више није потребно на овом свету.

– Откуд знаш? Могуће је да си ти потребна свету.

– Ја, оваква каква сам?

– Ти, онаква каква уистину јеси.

– У сваком случају, веома се радујем овим нашим разговорима.

Нађино срце је куцало до Великог Четвртка. Читасмо Дванаест Јеванђеља. Већ данима не показује да општи. Њен ритам опада. Дисање слаби. Као да јој се истрошио сав кисеоник овог света. Сат показује 23.58. Срце у себи носи још неколико откуцаја. У 12 сати, у поноћ, с уласком у Велики Петак, Нађа сконча за овај свет. Иза себе остави живе успомене на ретко особено и танано присуство. Остави трагове веома болног растанка. Али, углавном, остави осећај једног човека коме је више био потребан свет Царства Божјег, него свет владавине привремености.

Као што је и желела, отишла је у васкрни дан. Погреб је био у Уторак Светле седмице – васкрсан. Њен одлазак није могао да буде више крсноваскрсан!

Био сам и на опелу. Бејах сам. Не беше другог свештеника. Прочитах и последњи васкрсни помен. Не могох се наситити певања „Христос васкрсе“! Онај део „и онима који су у троповима живот дарова“ налажаше своју празничну потврду у Нађином лику. Њен физички лик преселе. Као да мирно спава. Као да духовно посматра ис- тински свет. Уистину спокојна. Бог нас је још једном ожалостио, јер Та не схватамо. Но Нађа се побринула да нас утеши, јер она нас разуме. Учинила је да мање патимо и
да Та више заволимо. Зато што није створио само овај свет у којем умиремо. Створио је и други, у којем само живимо. Нађа је одраз светлости Божје у овоме свету. Смрт је коначно није победила; њен живот ју је прославио. Илити исправније Бог – њен Живот, ју је прославио.

 

Из књиге – Тамо где се Бог не види

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име