Иза песме „Шоте, мори шоте“ се крије трагична судбина шест српских дечака

И данас се на многим српским свадбама свира и игра уз песму “Шоте, мори шоте”, мада би ова песма морала да буде забрањена за извођење на свим српским просторима. Реч шота одмах нас подсећа на игру, а значење ове песме је сасвим другачије и коси се са свим начелима људскости.

Шиптарка Шота Галица ( 1895-1927 ), била је качак (одметник) и познати србомрзац. Њено право име је било Черима Хаљиљи. Рођена је у селу Галица. Када је имала 19 година удала се за зликовца Азема Бејта.

Азем је са својом групом разбојника вршио нападе на српска села и градове, на магистралне и локалне путеве на југу Србије према граници са Албанијом, у граничном појасу гђе су живјели припадници шиптарског народа, нападајући представнике српске власти и цивиле, те тиме чинећи стравичне злочине, убиства и мучења.

Ова разбојничка група је чак успјели да оформи своју “слободну територију”, која је трајала од 1921. до 1924. године. У њиховим рукама су била села Дреница, Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце.

Албански националисти су ову област одмах прозвали „Мала Албанија“. Тамо је ова група формирала своју „државу“. Азем Бејта им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увјежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук итд.

Године 1924., Азем је окупио бандит са намјером да организује устанак са сједиштем у Дреници. Сазнавши за ово, српска војска је опколила селу Галица, вече уочи Бајрама. У зору су позвали бандите да се предају. Пошто су Шиптари запуцали, пуковник Стојановић је отворио артиљеријску ватру. На бојном пољу остало је 125 мртвих качака.

Рањеног Азема, Шота Галица је успјелада изнесе из обруча. Он је од рана умро, а тијело му је бачено у једну дубоку јаму крај села Прчева.

Године 1971., кости овог разбојника свечано су изнијете из јаме и сахрањене. Азем Бејта проглашен је за „националног борца“.

Да се зна и ово, Дреница се први пут помиње 1413., када је Ђорђе Бранковић, с мајком Маром и браћом Ђурђем и Лазарем, поклонио село Доброшевце манастиру Св. Павла на Светој гори. Деспот Ђурађ Бранковић (1427—1456) је на ријеци Власи, која је притока Клине, подигао манастир Девич. Поред Девича у овој области је био велики број манастира који су у каснијим добима уништени. Зато се често могло чути да је Дреница „друга српска Света гора“, о чему је написана и књига.

Толико о томе ком народу одувијек припада ова земља.

Бијесна због смрти мужа, Шота је са бандитима на планини Мокра, приликом бијега за Албанију, ухватила шест српских ђечака-чобана. Док су ђеца жива горјела у ватри, Шота је са бандитима играла и скакала од среће око ватре и пјевала: „Шоте, мори шоте, Шоте машала, давно желим Шоте, мори, да те играм ја!“

На мјесту гђе су спаљена ђеца, прије Другог свјетског рата, постављена је спомен плоча. Послије рата комунистича власт је уклонила плочу, да не би стајала на путу “братства и јединства”.

Шота је 1927. године побјегла у Албанију, гђе је и умрла.

Њој је у Албанији у вријеме Енвера Хоџе подигнут споменик, а она и њен муж Азем Бејта данас важе за албанске националне хероје и родоначелнике борбе за „ослобођење“ Косова.

Активисти Уједињеног покрета за Албанију одржавају гроб своје хероине. Јасно је какав је народ који има овакву “хероину”.

Сабор трубача у Гучи је 2007.год, реагујући на текст српског свештеника са Косова и Метохије, забранио извођење ове нумере на сабору.

Надамо се да ће сваки Србин који убудуће чује де се на свадби или било гђе друго свира ова пјесма-зауставити њено извођење.

Преузето trebinjelive.info