Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.
Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само ка благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједница са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.
Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.
И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).
Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебљиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом и Завет који је спас од Зла.
Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слобдног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива их од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, Православље се ослања управо на те две истине кад се супротсавља метафизици (метафизичкој традициј западног обожавања државе), Инвизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.
