„Црква је установила да се на средини свете Четрдесетнице свечано износи Часни Крст Господњи, на наше укрепљење, на оснажење нашег подвига поста и да се њему клањамо у току ове недеље. Зато се и ова недеља назива Крстопоклоном, недељом поклоњења Крсту Господњем. Часни Крст Господњи нам пружа утеху, снагу, укрепљење и вољу да наставимо и окончамо подвиг поста којим се спремамо за Празник над празницима, за Васкрсење Христово. Данашње клањање Часном Крсту – које смо почели синоћ на бденију, и свих ових дана ове недеље – нема само обичајни, традиционални карактер, него нас уводи у саму тајну и суштину наше вере, и то, пре свега, речима Светог Писма, које на почетку овог служења увек слушамо и које онда молитвено тумачимо као вечну реч Божју, реч спасења, али коју треба да разуме сваки човек сваке епохе у складу са својим духовним потребама и са духовним изазовима те епохе. Не можемо говорити истим речима, истим примерима пре хиљаду година као што говоримо данас; ако свет буде постојао кроз хиљаду година сигурно ће исту суштину истине, исте речи Божје, проповедници у име Божје, у име Христово, у име Цркве, исказивати нешто другачијим речима, али те речи имаће исто значење, исти садржај, исти смисао који имају увек, јер је, како каже апостол Павле, Христос увек исти, јуче и данас и довека. Нема модернизације, нема прилагођавања Цркве свету и човеку. То је једно од сатанских искушења нашега времена, поред многих других, и захватило је, нажалост, велики број хришћана на Западу, али запљускује – и не треба ту бити наиван – и нашу Цркву. Имате већ многих који, не желећи или немајући снаге да себе преображавају, да носе крст, по речи Христовој, труде се да тако прилагоде Цркву и њено Јеванђеље себи, да буде – како бисмо данас рекли – сварљива за палог човека огрезлог у својим страстима и свом себељубљу и самољубљу. Стога, треба да озбиљно схватимо овај зов Божји, да се одричемо старога себе, да се трудимо да га победимо у себи, да у нашем животу, уместо страха, уместо разних других страсти, завлада љубав која је изнад свих закона и зато је врховни закон нашега бића и постојања. Како нам каже апостол Павле на једном месту, наш живот протиче тако што нас угрожавају споља борбе и напади, а изнутра наша страховања. Тим борбама ми можемо, уз помоћ Божју и светих Његових, понајпре Пресвете Богородице, да одагнамо из себе свако страховање и да победимо у свакој духовној борби, јер победу не обезбеђујемо ми; њу је једном заувек Христос Господ обезбедио управо Својим Крстом и Васкрсењем из мртвих. Зато знак крста није само знак сећања на Христово страдање него је реални знак спасења, носилац спасењаˮ.
Епархија Бачка
