Стручњаци који се баве проблемом алкохолизма, слажу се у једном: пре него што се једног дана на клиници за лечење болести зависности пробуди везан за кревет, алкохоличар пролази кроз различите фазе. Све оне, много пре коначног чина, указују да је непрепознати пут ка паклу био известан.
Но, за већину лаика, ове епизоде не представљају знаке за узбуну. Због тога се и догађа да, деценијама, будући пијанац друштвену лупу пролази готово неопажено, све до момента који, за разлику од онога што претходи, сви непогрешиво уоче. Нажалост, тада је за болесника већ обично касно.
Нико се, тако, неће претерано узбудити када на свадбеном слављу, још сасвим малом дечаку, весели домаћин “нагарави” уста препеченицом, или када му ујка “као правом мушкарцу” сипа пола чаше пива од којих му “ништа неће бити”. Истог тог јуношу нико од родбине неће озбиљније укорити ни када, неколико година касније, у пубертету, након одласка у град, пијан поврати у постељу. Ништа се специјално неће догодити ни када га пријатељи први пут доведу обезнањеног на испирање желуца у Ургентни. “Дечурлија”, само ће слегнути раменима. Ни када га, као матуранта, после дуже потраге, пронађу блатњавог и изубијаног у шанцу поред пута. “Напио се, па шта… Није ни први ни последњи. K’о да су друга деца златна”, одбрусиће заштитнички насторојена мајка, којој је доста критиковања “само њеног детета”.
Неће се било ко посебно узнемирити ни када некадашњи момчић, а сада већ зрео мушкарац, први пут озбиљније истуче жену. “То су њихове ствари”, рећи ће комшије. “Паметан човек се у то не меша”. Ни када слупа кола у контејнер. “Има осигурање, поправиће…” Ни када на паркингу нападне комшију који креће на посао, мислећи да му обија ауто. “Дешава се, сви смо под стресом…”. Ни када на дечијем рођендану, падне у купатилу и разбије огледало. “Све је добро што се добро сврши!” Ни када разредна због њега прекине родитељски састанак како би позвала обезбеђење. Нико. Никада.
Само кад коначно заврши везан на клиници на којој чека “руску” блокаду и рад са психијатром који ће покушати да предупреди следећи покушај суицида, сви ће готово углас рећи: “Узас! Kакав је то човек био.”
Развијање алкохолизма, сличи развоју и других болести зависности. Ово можемо јасно уочити ако за пример узмемо једну од најизраженијих бољки савременог српског друштва – зависност правосуђа.
Ако овако приступимо, видећемо да се ни овде нико претерано није узбуђивао док су деценијама видљиви сигнали најaвљивали надолазећи делирујум тременс нејаке бранше. Погледајте колико смо само пренебрегавали злокобне крилатице! “Судије се не смеју држати права као пијан плота”. Иако свесни да омиљена комунистичка парола указује на сигурни знак болести, сматрали смо да њено пренебрегавање, па чак и збијање шала на наведени начин, неће бити опасни. Или пак, “Сваки поштени радни човек има бољи осећај за право од судије који не разуме револуционарне циљеве”! Ни у овом “повраћању по постељини” нисмо својевремено уочили малигни сигнал.
Зар нисмо били спремни да зажмуримо на “довожење правника камионима”, сматрајући да не треба дизати џеву? Или пак, на најаве “језивих одговора дрзаве”, верујући како су то само речи изговорене у афекту? Нисмо ли били пристојне комшије које се “не мешају”, када је “на спрату изнад” уз лупњаву и вриску, палицом за бејзбол вршен реизбор? Или када су нам колеге, у познатом правцу, ноћу одводили председници судова и правосудни комесари? Kада су их мрцварили по дисциплинским поступцима чије смо поводе јасно наслућивали? Нисмо ли били довољно учтиви да им никада не помињемо име, и да се никада јавно не заинтересујемо за њихову судбину?
Нисмо ли се, на крају крајева, смејали, ћутали, окретали главу, гледали у плафон када год смо чули да пијанац долази кући?
И онда смо се једног јутра пробудили схвативши да је наше правосуђе, након деценија руинирања, понижавања и деградације, коначно задрзано у установи за лечење везано за кревет… Пробудили смо се схвативши да је наше судство, баш као и наше тужилаштво, у потпуности зависно од читавог низа зависности! Од председника који се свађа са одлукама које му се не допадају… Од премијера који одлучује ко је криминалац а ко полицајац… Од министара који машу подацима из истраге и најављују хапшења … Од портпаролки странака, секретарица кабинета, невладаних организација, таблоида, новопечених богаташа, локалних кабадахија, народних певачица… Схватили смо да је наше правосуђе зависник од различитих врста зависности. Стручно речено – политоксикоман!
Наједном, након деценија жмурења, схватили смо да живимо у друштву у којем, уместо анестезираних институција, баш као и код породица у којима прерано сазрела деца преузимају послове неупотребљивих родитеља, истраге воде новинари, а о независности устондиране бранше се старају повереници за независност и невладине организације. У којем будимо мамурне тужиоце и подсећамо их где су оставили закон. Пробудили смо се у дрžави у којој висе нико не верује да пресуде доносе судови “попуњени кадровима из камиона”. У којој годину ипо дана, од белих мишева, не разазнајемо ко је срушио централни део града! У којој пред надлежним тужиоцем перу паре, а да он то, заслепљен двоструким одразом у огледалу, не примећује.
Заиста, шта сада? Да ли је и одавде могуће побећи, а да бежање не буде на Запад…
Стручњаци се и овде слажу: могуће је! И најтеже болести зависности могу бити излечене, али је потребно много упорности и посвећености. Успех је изгледнији ако је онима који лечење прописују заиста стало до пацијента. Ако се не претварају да му желе добро, док их у суштини није брига. Ако се не фолирају. Са друге стране, није потребно посебно наглашавати да ће у сигурну пропаст водити поверавање лечења осведоченим препродавцима алкохола или дилерима наркотика који су оболелог и довели до санаторијума.
Због свега реченог, предстојеће промене Устава прва су прилика да оболело правосуђе или придигнемо на ноге, или коначно гурнемо у шанац. Сви заједно. Kао грађани који друго правосуђе, осим овог, немају. Kао породица где је учешће свих чланова нужно у успешној терапији. Kако им онда приступити?
Једно је сигурно. Богохулно је из партијских, еснафских, личних, лукративних или каквих год себичних разлога, предлагати и усвајати решења која ће убогаљеног пацијента додатно богаљити. Било би то исто као када бисмо алкохоличару на клиници, у флашицама за воду, доносили вотку или га убеђивали да лечење може заменити јутарњом гимнастиком.
Престанимо се у том смислу играти лартпулартистичким позивањем на егзотична упоредна решења, тврдећи да морају бити адекватна и за нас ако су адекватна за вишевековне парламентарне демократије. То повремено личи на предлагање хомеотерапије пацијенту којем гасна ганрена угрожава живот. Лицемерно је експериментисати правосуђем позивајући се на добре намере и теоријске концепте, ако се при томе рачуна на то да ће се сопствени процеси и оставине и надеље решавати позивом одговарајућег броја и везе. Баш као што је нефер поверавати посао “поправке” система људима којима до система заправо и није стало, било зато што будућност виде у кориштењу његовим пукотинама, или зато што рачунају на резервне варијанте, домовине и боравишта.
У предстојећим уставним променама, правосуђе се мора најпре формално ојачати. Kао и сваког дугогодишњег пацијента, потребно га је најпре очиститити, затим терапијом оснажити, и напослетку окупати, дотерати и обући у свечану одежду, како би и само почело да враћа поверење у себе. Речју, правосуђе се у новом највишем акту циљано мора конституисати као најјача од три гране власти. Не због тога да би оно то заиста и постало, већ да би, овако шепаво и мамурно, уопште могло да се усправи, придигне на ноге и, колико-толико равноправно, стане “уз раме” осталој старијој “браћи” коју би, по природи ствари, морало да контролише.
Ако то не учинимо, можемо већ сада у најновији устав, уместо правосуђа, комотно ставити слику правосудног покојника, рачунајући да ће у наредном периоду, можда и званично, послове преминулог зависника обављати независни медији, истраживачки портали, повереници за независност и понеки правосудни занесењак. Али и то само дотле док наши социјални дилери не одлуче да нам ни они више не требају, и да би било најбоље и њих у наредном периоду навући на доп, крек, мет или шљивовицу.
Misamajic.com
