Људи често одлажу непријатне активности и обавезе када имају неки отпор да то испуне одмах и такво понашање се назива прокрастинација, а корени неретко леже у попустљивом понашању родитеља према деци
Многи људи могу код себе препознати проблем одлагања непријатних, а корисних задатака и обавеза. Типично је да особа оно што јој је непријатно одлаже за сутра, а онда сутра одложи за прекосутра и тако све до крајне границе, када заиста мора да уради одложени задатак. Овакво понашање се стручно назива прокрастинација, а реч долази од латинског краст (crast), што значи сутра, односно крастинус (crastinus) – сутрашњи, тако да је можемо дословно превести као „за сутра”.
Зашто неки људи одлажу њима непријатне активности, задатке или обавезе? Управо због тога што су им непријатни, што имају неку врсту отпора према њима. Ментални процес је следећи: особа помисли да треба нешто да уради и на саму помисао „се смори”, то јест изгуби сваку мотивацију. Након тога, она сама себи смисли неко оправдање зашто је заправо боље да дати задатак или активност одложи са сутра или неко будуће време.
Унутрашњи конфликт
Особа која одлаже „за сутра” заправо је у једном унутрашњем конфликту између дела себе који је наговара да уради оно што треба и оног другог дела који се томе опире. Тај конфликт можемо схватити као конфликт између „унутрашњег родитеља” и „унутрашњег детета” које одлаже непријатност.
Веома често одрасле особе које прокрастинирају имале су попустљиве родитеље у детињству. Познато је да мала деца функционишу према принципу пријатности. То значи да желе да раде оно што им је пријатно, а не желе да раде оно што им је непријатно. Дакле, желе да се играју играчкама, али не желе да поспреме играчке након игре. Како онда да деца науче да поспремају играчке? Одговор је зато што морају, што је родитељ непопустљив у свом захтеву да то ураде. Она брзо схвате да им се то исплати, јер је мања непријатност поспремити играчке, него се натезати са љутитим родитељем. А када прихвате да морају поспремати, тада нестане отпор према тој активности и створи се оно што зовемо радном навиком.
Када је родитељ попустљив, онда дете смисли начин како да од родитеља добије ослобођење од извршавања непријатног задатка. То значи да ће родитељ или неко други бити тај који ће уместо детета поспремити играчке или да ће оне остати разбацане након игре. Најгора последица јесте да ово дете неће стећи радну навику, због чега ће имати проблема у даљем животу.
Овај однос са попустљивим родитељем уграђује се у дететове психичке структуре и постаје унутрашњи однос између „унутрашњег родитеља” и „унутрашњег детета”. Психолошка игра натезања детета са родитељем, постаје унутрашња игра натезања између делова личности.
Ова „лењост”, због које се непријатне дужности и задаци одлажу за неко сутра, јесте селективна. Док неки одлажу све непријатне задатке, други одлажу само учење, поспремање, плаћање рачуна, бацање смећа, одлазак у неку институцију или код лекара, зубара итд. Иза отпора да се нешто чини могу се крити и други разлози као што су страх, срам и слично.
Када особа одлаже поспремање стана, а живи сама, тада се за неко време може појавити „синдром куће у хаосу”. То значи да су стан или кућа у потпуном нереду, да је све разбацано, да није чишћено, да су многе ствари по поду тако да се тешко хода, да је нагомилано вишемесечно смеће итд. Када је дечја или тинејџерска соба у хаосу, то је рани наговештај настанка овог синдрома. Њега треба разликовати од сасвим различитог „синдрома гомилања”, када људи скупљају на улици разне „корисне” ствари и гомилају их у стану или кући тако да им на крају недостаје простора за живот и кретање.
Радне навике
Како људи који прокрастинирају имају проблема са самоорганизацијом времена, њихова успешност је далеко испод њихових способности и талената, родитељи треба да увиде колико је важно да својом доследношћу помогну деци да развију радне и друге навике.
Одрасли људи који увиђају свој проблем са прокрастинацијом могу да се промене. За почетак, да, уместо мисли: „Требало би да”, користе унутрашње заповести типа: „Морам сада да…” Након тога је најбоље да се покрену у некој мањој активности. Ако је то учење, да уче само 15 минута, ако је сређивање простора да то чине само десет минута итд. У њиховом случају је најважније да развију свакодневну навику, а не да „херојски” обаве задатак одједном. Ако схвате да саботирају самопромену, најбоље је да пронађу неког менталног тренера или психотерапеута који ће имати улогу „трећег родитеља”.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
politika.rs