У Јеванђељу по Матеју, у ком је сабрана скоро сва Исусова поука током његове јавне службе, нагласак је стављен на свеукупни контекст хришћанског живота. У Јеванђељу по Луки у коме се догађаји излажу у свом историјском временском оквиру, односно редоследом којим су се дешавали, имамо још једно занимљиво предање. Лука раздваја Беседу и скреће пажњу верника на централну тачку у сваком делу. Данас је референтна тачка како живети љубав. Вера и суштина хришћанске етике овде налазе своје извориште. Критеријум за истинитост је љубав.
У претходним стиховима јеванђелског читања, нагласак је био на љубави, посебно према странцима, онима друге расе и вере, онима које иначе карактеришемо као непријатеље.
Изрази ‘Волите непријатеље своје’, ‘Чини добро онима који те мрзе’, ‘Благосиљај оне који те проклињу’, ‘Моли се за оне који те малтретирају’ и ‘Ако те неко удари по једном образу, окрени му други“ такође су од великог значаја.
Ако неко жели да ти узме капут, дај му и своју кошуљу. Aко ти неко дође као просјак, не одбијај да му нешто даш. А ако дате, немојте касније користити поклон против њих. Ово је диван оквир у коме се живи хришћанским животом. Континуирано изражавање љубави, без граница и ограничења. Нови образац понашања и нова етика за наш живот, која долази као зрео плод хришћанске вере.
Овај став према животу обликован је изван етичких ограничења и друштвених компромиса. Нити је то романтичан поглед на живот и друштвене односе. Напротив, имамо трансценденцију личних права, жртву индивидуалних интереса и свесно занемаривање непријатељства и злоће других. Овај став развијамо у пуном знању и свести. Ми свакако нисмо наивни, јер живимо у љубави.
Овај оквир понашања поприма конкретнији облик у данашњем читању Јеванђеља, на основу „златног правила“ за хришћански етички кодекс – праксе. Нагласак и приоритет у односу на све друге принципе дат је јединственој премиси хришћанског понашања: Чините другима оно што бисте желели да они вама чине. Овде свакако немамо неко теоријско правило, моралистички аксиом или општи етички концепт. Ово је животни став и етос духовног искуства.
Због тога је приоритет у овом читању.
Како анализирамо овај аксиом „златног правила“ у нашем свакодневном животу?
Различитост хришћанског искуства
Једна врста „златног правила“ за етичко понашање представљена је у текстовима древних писаца, било из јеврејске верске традиције или из старогрчке културе. Њихов циљ је да ограниче произвољно понашање и да заштите поштовање права других. Дакле, имамо тумачење негативних ставова и понашања.
У јудаизму је, као што знамо, доминантан елемент био закон одмазде: „око за око и зуб за зуб“. Једини изузетак од овог правила била је љубав према ближњему, али „ближњи“ је овде значио некога ваше расе и вере.
Странци и странци су одбачени као непријатељи и грешници, како у погледу историјског значења друштвеног понашања, тако и у погледу есхатолошке наде у спасење. Њихов став обликовали су интензивно религиозни и расни погледи. Нешто од тога било је и у паганском и хеленистичком свету.
Идеја да је „било ко није Грк – варварин“ ограничила је предности образовања и културе на њихове пријатеље и суграђане и оставила робове и странце споља. Хришћанска љубав, међутим, шири видике и уклања сваку баријеру етичких, расних или културних разлика. Љубав се промовише као животно правило за све и према свима: чини другима оно што желиш да они теби чине. Хришћански поглед на људско понашање се не формира кроз вољу, намере или склоности, већ кроз чињење, делима и деловањем.
Друга карактеристична особина је несебичност.
Уобичајени кодекс понашања у друштвеним односима зависи од обостраног личног интереса, што у најбољим околностима значи „волим оне који ме воле“, „ја ћу ти почешати леђа, ти почеши моја“ и „ја верујем онима који ми верују’. Од оваквог става очекујем личну корист и зато у њима учествујем.
Хришћанска љубав превазилази ову логику узајамне користи у људским односима.
Ради на основу друге „логике“ која је за неке људе „апсурдно“ резоновање једноставног давања и љубави. Ако је љубав ограничена на нас саме и на наше пријатеље, онда се ни по чему не разликујемо од нехришћана, јер „то раде чак и грешници“.
Наредба да волите своје непријатеље свакако није сама по себи разумљива. По природи смо склони самоодбрани и систематски избегавамо да имамо било какве везе са противницима и непријатељима. Љубав према својим непријатељима, на коју нас Јеванђеље позива је изазов, прави ризик чак и за наш живот.
Дакле, није инспирисан неким наивним појмом живота, већ је израз другачијег става и може се разумети само у контексту благодати Божје.
Ова љубав „није од овога света“.
Овде имамо праву трансценденцију ега.
И треба рећи да само у том ризику врлине љубави људи постају „савршени“ и доводе се до прослављења. Ако желиш да постанеш ’син Свевишњег‘*, једини пут је пут љубави. А пошто људи који љубе у суштини постају подражавачи Христа, „који нас је волео до смрти“, они истовремено постају и „синови Божији“.
Бог је љубав и ,у исто време, „пут“ живота и истине.
Свети Павле каже да „говорећи истину у љубави“, крочимо путем савршенства.
Љубав сажима све: верске уредбе и есхатолошка очекивања.
Љубав је већа од вере и наде.
То је највећа од врлина: „а највећа од њих је љубав“.
Љубав је квалитет живота и дефинише наш однос са другим људима и са Богом.
*„Син“ овде значи некога ко ужива у пуном наслеђу свог права рођења као детета Божјег , а не мушког потомка.
Јоргос Патронос, професор емеритус теологије на Универзитету у Атини
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
