Људска је душа

слична води:

силази c неба,

небу се пење,

па опет доле

земљи мора

у вечној смени.

Пљусне л’ с високе

окомне хриди

чисти млаз,

строши се љупко

облака валом

до на глатку хрид;

прихваћен лако,

велом залепрша

и зажубори

пут дубина.

Стрчи л’ гребен

у сусрет слапу,

запенуша гневно

c камена на камен

у понор.

У кориту равном

мили кроз ливада до,

a y jeзepy глатком

напајају лице

све звезде.

Таласу је ветар

најљупкији драган;

ветар c дна комеша

пенушаве вале.

О, људска душо,

слична ли си води!

О, судбо људска,

слична ли си ветру!

 

 

Јохан Волфганг Гете, Песме, превео с немачког Бранимир Живојиновић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића – Гетеово друштво у Београду, 2008, стр. 48-49.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

santamarijadellasalute.blogspot.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име