Зачете и инициране од стране васељенске патријаршије, разне активности везане за припрему православног сабора, неминовно намећу и питање тачног места ове Патријаршије међу локалним православним црквама. Ако, благодаћу Божјом дође
до сабора, или ако пак, исто тако благодаћу Божјом, разне консултације и комисије, које сада дејствују у правцу православног концензуса, по предметима који су на дневном реду, просто резултирају једном формалном сагласношћу, која ће положити
основу за напредак и веће јединство, тада ће место Васељенске патријаршије засигурно постати јасније и одређеније, без обзира да ли се одржала постојећа позиција, или се пак смањивала или појачала или пак добила нове облике деловања. У оној мери, у којој су предмети са којима се суочава Православна црква данас су пре свега заједничког сведочења у свету који се мења, и одговарајућих еклезијалних структура, које би такво сведочење чиниле још значајнијим, и у оној мери, у којој је традиционална улога Васељенске патријаршије била, управо, у извршавању водства у поменутим областима, успех или неуспех њене недавне иницијативе, одредиће саму историјску будућност патријаршије. Као што сви знамо, садашње стварности православних цркава, нису настале само као последица теолошких чинилаца.
Оне су исто тако уобличене историјским стварностима из прошлости, и чисто емпиријским, пре свега политичким околностима садашњости. Међутим, сви ћемо се сагласити, да се посебан задатак теолога састоји у томе, да разлуче сталне и апсолутне вредности од историјских евентуалносги и случајности, помажући тако Цркву, да сачува свој идентитет, необештећен, целовит, пред неизбежним променама услова, у којима она треба да своје сведочанство представи свету; одређујући, шта је свето предање и шта су људске традиције, од којих су извесне легитимне и важеће, док извесне могу да нашкоде сведочанству Цркве, те као такве требају да буду одбачене. Теологија је управо та, која треба да осигура одређујући фактор у саборним одлукама, одлучивањима. Ако је будући сабор одређен само политиком, он ће без сумње бити псевдо-сабор! Тако, теолози могу Цркви учинити ослобађајућу услугу, и то морају и учинити. Ова моја студија о Васељенској патријаршији, не претендује на велике изворности. Онолико колико видим, у њој нема ни неких посебно спорних тачака. Дакле, једини циљ ове студије је да обрати пажњу на оне теолошке и историјски важне преломе и разматрања, без којих дискусија о улози Васељенске патријаршије неминовно води у безизлаз, и у својој свеправославној, као и у екуменској равни.
ПРВЕНСТВО У РАНОХРИШЋАНСКОЈ ЕКЛЕСИОЛОГИЈИ
Добро је познато и признато, да нити пак Нови Завет, нити апостолски списи не дају јасан и одређен опис црквене структуре. Током прва два века хришћанске ере, није постојало ништа слично познијем обрасцу канонског права. Разуме се, да пасгирске посланице и такви документи, као што је Дидахи или чак у трећем веку апостолска традиција Иполита, садрже драгоцене податке, али оне се позивају на локалне заједнице и локалне прилике, тако да наука, корисгећи формалне историјске методе, углавном је одбојна по питању прихватања ових обавештења, као уопштеног обрасца. Ово дакле, значи да би се схватиле сгварности ране цркве, треба ићи с ону страну, иза брижног агносгицизма „чистих исгоричара“. Треба такође прибећи теолошком садржају Новог Завета и списима отаца као што су Игњатије, Иринеј и Кипријан. Овде се открива изворни еклесијални опит раних хришћанских заједница, сотириолошко и есха-толошко значење свештенотајни извођених у свакој заједници, и чињеницу да црквене структуре нису биле уобличене неким ауторитарним указима или посебним законодавсгвом предвиђеним Хрисгом или Његовим апостолима, него је настала силом саме природе Цркве, Божанском вољом после Педесетнице. Стога, разумети и сагласити се о карактеру служења у раној цркви и о структурама управљања у раној
цркви, треба пре свега имати опште значење и смисао саме Цркве. Овај пререквизит сачињава главну тешкоћу у савременим екуменским дискусијама, које често завршавају у формалном концептуалном сагласју по одређеним питањима, али им недостаје основна референца за заједничко поимање саме Цркве, те стога и не може да води ка стварном јединству. У православној еклесиологији основно значење локалне заједнице, окупљене око евхаристије, пројављујући тако сгварносг Царства Божјег у његовој пуноћи , у његовој универзалности, у његовој васељености остало је савим истозначно са традицијом, коју налазимо код Игњатија, Иринеја и Кипријана. Ово посебно даје основу за православно схватање епископата, што предпоставља нераздељиво јединство између свих епископа појединачно и његове заједнице, као и идентитет и стога једнакост свих епископа.
Ја не желим да овде поново описујем основе тог раног хришћанског и православног поимања Цркве, што је са личним карактеристикама – нијансама, прекрасно изложено од сгране више православних теолога, укључујући посебно Николу Афанасјева и Јована Зизиуласа. Треба исто тако имати у виду, да и у недавно објављеној ауторитативној књизи из пера митрополита сардијског Максима о Васељенској патријаршији, такође прихвата ове историјске и теолошке предпоставке као почетну тачку за свој опис насганка Константинопољског првенства. Заиста, православни историчар или теолог, не може чинити другачије. Евхарисгијски сабор, којим епископ председава, најпунији је израз црквене саборности, католичносги, иако је то
увек локални догађај. Овај догађај, Црква, окупља све православне хришћане, који живе у једном одређеном месту. Њена аутентичност је условљена кроз три чиниоца: јединство вере са апостолима и оцима из прошлости, јединство са свим другим
православним заједницама, које сада постоје, у садашњости и стварно јединство у Царству Божјем, које ће да дође а које предокушамо у светој тајни причешћа. Без ова три чиниоца, не може бити истинске Цркве. Ако нема континуитета у апостолској вери, тада је на делу порицање и одбацивање пуноће искупљења дате у Хрисгу „једном за увек“ (хапакс). Ако нема бриге за „хоризонтално“ јединство у исгини са целом Црквом у васељенским размерама, тада је на делу само конгрегационализам. И најзад, ако нема стварног јединства у будућем царству, у Хлебу, који са неба долази и у чаши Новог и вечног завета, тада постоји само сабирање или скупови за изучавање Библије, теолошко предавање или пријатељско осећање. Без сумње, рана Црква се достојно старала о ова три еклесиолошка аспекта, апостолском, „хоризонталном“ и есхатолошком, и није настојала, како су то чинили многи хришћани у потоњим вековима, да еклесијалност сведе само на једну од ове три димензије. Ова сужавања, као што сви знамо, резултирала су или формалним догматским конзерватизмом, или институционалним ауторитетством, или пак разним облицима харизматичке или псевдо – хатизматичке апокалиптичности. У оној мери, у којој се интересујем посебним аспектом ране хришћанске еклесиологије – развој првенства у локалној и универзалној равни – желим овде укратко да расветлим само прве две димензије, будући да су оне биле тако често (и неизбежно) повезане са првенствима: очувањем апостолског сведочанства и „хоризонтално“ јединством вери међу локалним
црквама. Неопходност за сваку локалну Цркву, да одржава континуитет са апостолском вером и сведочанством основа је онога, што ми називамо „апосголско прејемство“ (апостолска сукцесија). Тумачећи овај суштински аспект хришћанске еклесиологије, извесна сужавања су се десила, међу којима, постепено – скоро неприметљиво нарастање нове свести у Римској цркви о томе да је посебно она, више „апосголска“ од других. Овде није потребно враћати се на дуготрајни спор између Истока и Запада о природи римског првенства. Али сигурно је корисно да се присетимо још једном поларности између две идеје о „апостоличности“, Римске и Источне добро одређене од стране Франсиса Дворника, који није био теолог, али је био способан да открије важне теолошке истине, будући просто добар историчар. Док је Рим развио идеју, да одређене локалне цркве поседују првенство силом њихове „апостолске основе“ Исток је остао по страни овакве идеје. Јерусалим, „мајка свих цркава“ задовољавао се у четвртом веку са својим паганским именом Аelia Саpitolinaа и задобио је известан престиж, (који је остао локалног карактера) само, када је у четвртом веку постао средиштем поклоничког путовања, поклоништва, хаџилука. С друге пак стране, велики центри Александрија и Константинопољ, који су надишли и превазишли не само Јерусалим, него и исто тако без сумње апостолску цркву Антиохијску – учинили су то и тако, без икаквих претензија на апостолску основу. Легенде о св. Марку, који оснива хришћанство у Александрији, или о светом Андреју, као проповеднику у Византији, биле су много касније искориштене, као аргументи (у ствари врло слаби аргументи) против папских захтева. Међутим, свако ко је упознат са списима Атанасија или Кирила Александријског, или Хризостома или Фотија, или Филотеја Кокинуса Константинопољског, и са исгоријским околностима у којима су деловали, зна добро, да нити св. Марко, нити св. Андреј, немају ништа са њиховим сазнањем, свешћу да су они вођи међу епископима. Сасвим алергични на идеју да је Бог могао чувати Јерусалим, или установити било које друго место, као божански стално установљено место, центар васељенске Цркве, они су пре признавали и признали као одлучујуће, прагматичке стварности историје, које су довеле и начиниле од Александрије и Константинопоља економске, политичке и интелектуалне центре. Будући да су све локалне цркве (и не само тако часна и апостолска седишта, као што су Јерусалим, Антиохија, Ефес, Коринти т.д.) изражавале и пројављивале исто Царство и исту пуноћу, служећи исту евхарисгију и држећи исту веру, било је сасвим природно признати вођство оних епископа, који су председавали, управљали црквама, материјалним и интелектуалним средствима да би то вођство одржали и учинили га стварним и конструктивним.
Будући да је најочевиднија прагматичка стварност четвртог века била универзална хришћанска империја цара Константина и његових наследника, било је неизбежно да империјална престолница најзад надиђе и превазиђе Александрију и да постане у подкрај шестог века „васељенска патријаршија“. Међутим, будући да је империја технички остала „римска”, епископ „Старог Рима“ продужио је да буде сматран као „први епископ“ васељенске Цркве. Рим је исто тако био једна од цркава, основана од самих апосгола. Ово је давало прилику многим Византинцима – посебно онима, који су били у спору са њиховим императорима и патријарсима – да се у потребним приликама послуже аргументима, које су епископи Рима посебно уважавали, а који су се позивали на апостолску основу римског хришћанства, који су положили св. Петар и св. Павле, корифеји апостолске заједнице. Током више векова пре шизме, владала је двострука ситуација, која је одобравала сапостојање (коегсистенцију) у васељенској Цркви западног „апостолског“ критеријума првенства и исгочне „прагматичне“ интерпретације. Контрасг, који се појављује између овог „прагматицизма“ ране Источне цркве и средњевековног православља с једне стране, и са друге стране првенство части, које имамо у нашој савременој Цркви у старим источним патријаршијама, будући да су историјски разлози који су у прошлосги оправдавали ово првенство очевидно ишчезли. Међутим, ја на томе нећу настојати јер верујем да је улога, коју је играла империја у обликовању структура Византијске цркве (укључујући уздизање источних патријарха у позицију првенства) неће и не може служити моделом за нас данас. Православна еклесиологија свакако предпоставља једнакост локалних цркава и стога дозвољава и одобрава, тако рећи једнакост у могућности и прилици за било коју од њих да заузму водећу улогу. Међутим, била би исгинска катасгрофа, ако би поново социополитички чиниоци били званично прихваћени, као једини одлучујући критеријум за таква узвишења, признања, као што су били у време империје. Уствари, изједначење Цркве са светим (секуларним) вредностима, већ је ту – посебно у облику „филетизма“ – али на срећу, он није санкционисан ниједним канонским критеријумом те му се сгога и може успротивити и може се победити. Тако, апосголство, апосголска традиција и апосголска вера не може бити монопол ни једне цркве, ни иједног епископа. Такво је наслеђе раног хришћанског и раног патристичког периода. Разни облици првенства извесних епископа над њиховим премцима – митополит у провинцији, патријарх на већој територији, као и првенсгво васељенског патријараха – следе не друге критеријуме, осим историјских и прагматичних. Међутим, овај прагматични реализам није изражавао облик капитулације пред световним, секуларним нормама, или једно лагано приспособљавање политичким структурама, него динамичка и животна способност Цркве да сачува своје норме и своја начела управљања, своје Божански установљене евхаристијске сгруктуре међу савременим стварностима. У православљу данас, овај динамизам још увек постоји у равни ширих црквених сгруктура на несрећу имамо или приспособљавање историјским стварностима од пре хиљаду година, или неприхватљивим аспектима политике и национализма савремених држава, које без икаквог срама корисге Цркву за своје егоисгичке и изазовне интересе. Задатак будућег сабора, ако икада до њега дође и ако заиста буде православни сабор а не псевдосабор биће да положи подлогу за посгепену обнову динамичког односа између теологије и стварности, између евхаристијске заједнице и црквених сгруктура, између задатака спасавања душа, зашто Црква и постоји и образа, лика који савремено православље има у свету
који га окружује. Друга суштинска димензија еклесиологије ране Цркве која је такође мотивисала првенства је брига за јединсгво Цркве, посебно преко епископата. Мада свештенство и лаици сваке локалне цркве без сумње има право да именује кандидата за епископско досгојанство у дотичној цркви, посвећење сваког новог епископа, брига је свих локалних цркава и захтева учешће у најмању руку кроз опуномоћење целог епископата Цркве. У пракси, само суседни епископи, најмање двојица или тројица учесгвују у полагању руку. Њихово учешће је увек подразумевало (подразумева и данас) да новопосвећени епископ постаје члан васељенске заједнице епископа, будући да је, како је писао св. Кипријан „епископат је један“ (и сваки епис-коп, када је уведен у трон поверене му цркве, задобија пуноћу достојанства која припада свима.
Потреба учешћа више епископа у свакој новој епископској хиротонији, послужила је као основна мотивација за редовне састанке епис-копа (синоди) који су канонски постали инсгитуционализовани у четвртом веку. У свакој провинцији империје, захтевало се од свих епископа да се састану два пута годишње, под председниш-твом епископа главног града провинције (метрополис), и да решавају доктриналне или дисциплинске предмете, који би им се испречили при заједничком сведочењу. Канонско законодавство четвртог века, посебно оно донето на Никејском сабору јасно је настојало на очувању интегритета сваке локалне цркве чувајући јединство свих цркава осигуравајући територијално јединство свуда, прагматично следећи административне поделе империје.
