Божије вођство је увек релевантно за хришћанина. Замислите било који тренутак у свом животу – апсолутно било који – и испоставиће се да вам је и тада највероватније требало Његово вођство и промисао. Стално размишљамо куда даље, а већина нас то неће порећи.
Неверујући је, како каже наш данашњи стих, у ропству својих пожуда (инстинкта). Они који не следе Бога и Божије заповести, присиљени су да следе сопствену логику. А ова логика је мешавина искривљених погледа и идеја, обично себичних. Особа која себе води доноси одлуке на основу својих емоционалних импулса, жудње за значајем, физичких импулса и тренутних интереса. Његове одлуке не узимају у обзир вечност, нема покоравања Створитељу, не постоји стабилна жеља да се потребе других ставе изнад његових сопствених. Чак и најморалнији његов поступак и даље израста из срца у којем нема Светог Духа.
И ми често клизимо у инстинктивно понашање. Иако желимо и тражимо Божје водство, често нам недостаје стрпљења да га чекамо. Одлуке доносимо по својој логици. Али да ли је вођен Духом? Или и ми полазимо од својих емоционалних импулса, жудње за значајем, физичких импулса и тренутних интереса? Мудри и вечни Дух Божји пребива у нама. Али да ли му допуштамо да нас води?
Јеромонах Никита (Вулић)
