Иако говоримо да не можемо служити Богу и свету црква ипак пребива у истом том мамонском свету и налази се као ИсраЕл на рекама вавилонским. Вавилону је занимљива култура, уметност, поезија и друге спољашње ствари Израила, али не и његова бит. Отуда се свет стално кити тековином цркве као својом баштином, а уствари се кити само уметношћу и културом, али га циљ не занима. Свет не занима да превазиђе самога себе и да се врати у дом од кога је отпао. Уствари он се са радошћу тога присећа и зато тражи да слуша песме сионске, али је започео другачији живот, изашао из дома свога оца, осмосталио се и нема намеру сад нешто да мења. Отуда свет покаткад презире цркву, отудао јој је и дао такво подсмешљиво име.
Израз црква потиче од латинске речи crux, која долази од глагола crucio, што значи мучити. Сама реч crux је назив за крст на коме су римљани разапињали своје преступнике. Смрт на крсту је била казна за издају империје, а тиме и велика срамота. У словекски језик је ушла као корен crc (црькъ), од чега је изведена реч црькъі, што је најстарији облик израза црква. Црква је саму себе називала сабрање, εκκλησια, ecclesia, מלות. Називом crux, потсмевали су јој се римски незнабошци када су хришћани страдали у аренама. Црква је заправо одредница за трпно стање Сабрања Божијег у свету, али то је и једна реална слика живота. Ма у којој мери Црква и свет били у миру, црква увек страда од промашених тенденција света, моли се за свет, али тај моменат света се налази и у њеним појединцима, било они епископи, презвитери или просто верујући. Тај моменат света у цркву уноси дисхармонију, али она трпи и љубављу настоји да се ситуација хармонизује. То је страдање цркве и то свету не делује ништа мање будаласто од оних “будала” које су страдале у аренама, не жалећи живот због “глупих идеала.”
То је додуше и одредница цркве, хтели ми то или не, јер црква прати христов пут, па је самим тим и логично да мора страдати, међутим ако је раније била изложена страдању споља, сада је изложена већма страдању изнутра. Не можемо увек кривити комунизам и друге идеологије за такво стање, просто у питању је једна огромна нетрпељивост и безосећајност за другога. Данас у цркви имамо две крајности или крајње либерале или крајње зилоте. Све то јесте последица тог неумења да се чује глас ближњега. Отуда немамо сабрање, осим архијерејског, које самим тим ништа не значи ако се епископи претворе у деспоте који столују својим дијацезама. У том случају немамо сабрање у оној локалној заједници, а без тога нема Цркве. Има је наравно у оним најминијатурнијим парохијским заједницама, где се саборни дух како – тако одржава, али само захваљујући милости Божијој црква у глобалном свету опстаје, иначе нема ни један једини разлог да постоји као глобална институција. Или да уради оно што је урадила папска држава, да стави све који се називају хришћани под своје императорско окриље. Е, тек тада не бисмо имали цркву, али бисмо се јасно определили да ли служимо Богу или мамону, мада је та двојба присутна у Цркви кроз целу њену повест.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
sestodnev
