Када говоримо о настанку  и развоју српске народне поезије, говоримо о различитим циклусима на које је она подељена.

Сваки циклус представља једну историјску епоху која је обрађена, па је тако наша епска поезија подељена на : преткосовски, косовски, покосовски циклус, затим циклус песама посвећен хајдучким и ускочким песмама, као и песмама посвећеним борбама за ослобођење Србије и Црне Горе у Првом и Другом српском Устанку.  Посебан циклус песама посвећен је песмама о Краљевићу Марку.

У овом тексту, ипак биће речи о једној од најитригантнијих личности српске народне поезије – Бановић Страхињи.

“Нетко беше Страхињићу Бане”

Овим стихом почиње једна од најлепших и тематски најзанимљивијих песама преткосовског циклуса. По жанру, теми коју обрађује и мотивима песме, „Бановић Страхиња“ спада у лирско- епске песме преткосовоског циклуса.  Историјски период у коме се радња дешава је пред косовски бој.

Ово је, као што је напред наведено песма која обилује необичностима. И потпуно је различита од свих епских песама.

Зашто?

Већина епских народних песама почиње стихом

„Мили Боже, чуда великога“

Песма о Бановић Страхињи почиње сасвим другачије од устаљене форме на коју смо до тада навикли. Као што је у претходном пасусу наведено, песма почиње стихом :

“Нетко беше Страхињићу Бане”

Ово је стих којим нам народни певач говори да Бановић Страхиња није било ко. Сам почетак песме нас уводи у причу о једном необичном и несвакидашњем витезу средњовековне Србије. И зато је питање од важности за тумачење ове песме : КО је заправо, Бановић Страхиња?  Постоје неки наводи, које историја није доказала.

Претпоставља се да је лик Бановић  Страхиње базиран на лику Ђурађа Другог Страцимировића Балшића, који је био ожењен Јеленом Лазаревић, кћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице. Али, то не знамо, јер прецизнијих историјских података о томе нема.

Оно што знамо, и у шта смо сигурни је, да је Бановић Страхиња један од најзанимљивијих личности епске народне поезије.

Због чега је то тако?

Јер он је заиста је он био Неко. Не само „обичан“ јунак предкосовског циклуса епских народних песама, већ много више од тога.  Зато што бисмо, чак и у данашње време, ово и овакво какво јесте, човека попут Бановић Страхиње могли да назовемо не само изузетним  јунаком, патриотом и човеком спремним на све зарад љубави, а његове особине пуним истим  сјајем сијају  и данас, баш као што су и у оно страшно и тешко време пред Косовску битку, о коме песма и говори.

Плакат представе „Бановић Страхиња“ по мотивима драме Б.М. Михиза

Али, ко је Бановић Страхиња?

Он је пре свега, племић. Човек племенитог рода и крви, а истовремено је и ратник. Због тога песник каже да је Бановић Страхиња „неко“. Он је господар пограничних области, из малене Бањске, крај Косова“. Дакле, Бановић Страхиња је и човек од поверења и своје господске тазбине из Крушевца, али и самог кнеза Лазара. То подразумева да је он  и господин. Витез, у изворном смислу те речи.

И како песма одмиче, заправо, увиђамо да је Страхиња прототип онога што ће, каснија књижевност описати као „савршеног џентлмена“.

Страхиња је човек који одано воли своју жену, што је за време у коме се радња песме дешава, скоро незамисливо. Одлика његовог господтства је и у дубоком поштовању које исказује према мајци, а својој тазбини високог рода из Крушевца, на челу са тастом Старим Југ Богданом се диви.

Као што је напред у тексту наведено, време у коме се песма „Бановић Страхиња“ дешава је непосредно пред Бој на Косову.

Какво је то време било?

Средњовековна српска држава, знамо из историје, пред косовску битку доживела је свој процват. Ницали су манастири, који су били расадници културе, књижевности и образовања. Цветала је трговина кроз уговоре са Дубровачком републиком, а кроз удају својих кћери, кнез Лазар је створио, наизглед чврст војно-политички и породични савез, чији је глвни циљ и задатак био одбрана од Турака који су надирали. Према записима сачуваним у манастирским летописима, и ономе што су записали средњовековни историчари, било је то време строгог патријархата. То заправо значи да говоримо о времену у коме се поштује традиција али и дворска хијерархија. Посебно у домовима племића и властеле. Ред, традиција, поштовање патријахалног морала и кодекса понашања се подразумева, а свако кршење правила се кажњавало најстрожим казнама из Душановог законика.

Са таквим редом ће се Бановић Страхиња сукобити. Постаће бунтовник због љубави према жени коју је чак и сопствена породица одбацила. Која је, у очима оца и браће посрнула.  Али, Бановић Страхиња се са тиме не слаже.

На зло, на отимачину, на неправду он одговара осветом, али не из егоизма и жеље да се покаже морално супериорним, већ из жеље да поред своје части, врати у свој дом своју жену која је отета и одведена у табор одметника које предводи Влах-Алија.

Иако се у дубини душе слажу са својим племенитим зетом, браћа Југовић без поговора се повинују речима свог оца, старог Југ-Богдана.

Било је то сурово време. Само наизглед, реме чврстих моралних норми које су налагале да прељубнице бивају осакаћене, чак и убијене; време у ком је жена била без личности, само у служби свога господара.

Бановић Страхиња је јунак који се том поретку супротставља. Он се руководи основним људским начелима, хришћанским кодексом уместо моралом времена у ком је живео. Он живот сматра драгоценим и верује да га треба сачувати упркос невери и издаји које је доживео од своје љубе.

Ниједног тренутка не одустаје од ње. Чак и када га изневере они који су словили за велике јунаке и пријатеље, Бановић Страхиња креће у свој поход као усамљени витез, спреман да опрости неверство својој вољеној.

Међутим, када је напокон налази, неочекивано доживљава издају – његова драга у тренутку бира да се приклони Влах-Алији.

 

Франко Неро и Сања Вејновић , филм В. Мимице „Бановић Страхиња“

 

Због чега Страхиња и након тога бира да поклони живот својој неверној жени?

 

Зато што је Бановић Страхиња  јединствени епски јунак, зато што он је тај „нетко“ каквог до тада није било, каквог нема и каквог, по поимању песника вероватно више никада неће ни бити. Писац Слободан Владушић у свом тексту о „Бановић Страхињи“ сагледава овог митског јунака из неколико углова. Први угао је епски, онако како га је сагледао Старац Милија.

Други начин је тумачење Михизове драме, о споју божанског и човечијег, које је оличено у Страхињином алтруизму, које се спаја у трећем облику – свечовештва.

Поред дубоко урезане хришћанске самилости коју не исказује само према неверној љуби, већ и према дервишу кога је некада утамничио, па пустио, али који није имао чиме да му плати откуп.

Слободан Владушић, тумачећи Страхињу, каже :

„Бановић је дакле, свечовек, јер у себи обједињује и људско (човека који може да се уплаши) и подљудско (звер која коље зубима), и божанско које прашта из разлога несхватљивим људском уму. Успут је и полиглота, да додам и ту појединост. Укратко, он је збиља јединствени јунак у светској књижевности и тај факт може с правом да нас испуни неким тихим, скромним поносом, јер је песма настала међу нама, у српском културном простору. Па ипак, у тој свечовечној узвишености, Бановић Страхиња делује хладно и удаљено, баш зато што је немогуће поистоветити се с њим. Немогуће је пронаћи неку његову слабост, која би довела у питање његову савршеност и тако га учинила блиским: та слабост је већ уграђена у његову целовитост и савршеност. Немогуће је нашалити се са њим, а да га притом не фалсификујемо, да његово неко не претворимо у нико, да би нам тако био прво ближи, а да бисмо затим, у другом кораку, од њега направили парију, и тако му се осветили за почетак песме у коме је он неко, а сви ми остали можда, нико.“

Читајући текст професора Владушића, видимо да Бановић Страхиња није могао ни умео другачије. У њему није било намерног бунта. Он није одлучио да постане отпадник и одметник од наметнутих норми по сопственој жељи, већ је то једино што може да учини, јер, не жели да на себе преузме ни терет традиције, оличен у његовој мајци, нити да буде део оних који ће на себе преузети улогу судије, поротника и џелата, који ће извршити страшну казну над женом, према којој упркос свему осећа љубав.

Зато Страхиња не жели да буде судија. Не жели да преузме на себе право које има само Господ, али не жели ни да се повинује хијерархији и моралу који је некада поштовао, али, у који се разочарао и према коме, сада, уместо почетног дивљења осећа презир, па и гађење због кукавичлука, његове тазбине која није имала храбрости да уђе у борбу са бројнијим непријатељем, али, врло радо ће потегнути оружје на слабијег од себе, у овом случају, на беспомоћну жену.

Схватање живота и морала које показује Бановић Страхиња, као и схватање положаја жена  које су довољно кажњене самим тим што су жене на том простору и у том времену, његова племенитост, част и порекло племића, налагали су му да је једино што може да учини за своју супругу опроштај.

Има у том чину јунака и елемената гриже савести, јер је оставио свој дом незаштићен док је он уживао у Крушевцу, под окриљем тазбине племенитог рода, па се опраштујући супрузи,  искупљује и пред њом, али и пред самим собом,  сматрајући да је и он делимично крив што је она одведена.

Али, сасвим сигурно је да је овим опроштајем желео да докаже тазбини виског рода Крушевцу да је јунаштво без части и племенитости немогуће. А хтео је и да им докаже да њихови животи и кукавичлук не вреде колико љубав жене коју воли, чак и ако је та жена, у очима њене породице осрамоћена, што старац Милија и потврђује завршним стиховима песме:

„Шуре моје, девет Југовића!

Што се, браћо, данас обрукасте?

На кога сте ноже потргнули?

Кад сте, браћо, ви таки јунаци,

Камо ножи, камо ваше сабље,

Те не бисте са мном на Косову.

Да чините с Турцима јунаштво,

Десите се мене у невољи?

Не дам вашу сесру похарчити

Без вас бих је могао стопити,

Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,

Немам с киме ладно пити вино;

Но сам љуби мојој поклонио.

Помало је такијех јунака,

 Ка’ што бјеше Страхинићу бане.“

 

Јелена Недељковић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име