Учитељица је била изузетно лепа. Имала је дугу црну косу, смеђе очи и мио,
најмилији глас који сам икада чула. Свеједно што је долазила међу нас, мале, у сеоску школу, где је сигурно нико важан неће видети – она би свако јутро на час стизала отмено и лепо обучена, са уредно намештеном фризуром и дискретном шминком, као каква племкиња. Била је права дама.
Била сам јако поносна на њу и волела је изнад свега. И изнад свих на овом свету…и тако ће бити, док год куца моје срце… Увек ми је била као што сам рекла, лепа, али, једно јутро била је посебно – небесно лепа. Као анђео. Кад су остали ђаци изашли на велики одмор, а ја остала са њом да сачекамо маму да дође по мене, она је седела за својим столом на коме је увек био светло зелени столњак, од неког не баш финог материјала. Њен дневник, мали сат који се навијао, необични држач за оловке из три дела, који никада после нисам видела и нашла да бих га себи купила, и ваза са сезонским цвећем које је мирисало свуда, попут њене душе. Нешто је записивала у свој дневник, а ја сам ћутала и посматрала је. Тада још нисам имала храбрости да јој се обратим.
– Што ме тако гледаш, Јелена? – питала ме, а није подизала поглед са онога што је
радила и ја сам се јако постидела. Нисам знала шта бих јој одговорила и сва сам се грчила, као и увек кад се збуним. Али, она ме је сама подстакла на разговор.
– Желиш ли нешто да ме питаш? Реци, слободно. – ја сам скупила храброст и
несигурно је питала:
– Како се зове, то? – показала сам прстом на њену блузу коју је тог дана носила.
– Које ''то'', Јелена?
– Па то. Та мајица, коју сте данас обукли. Лепа је и баш ми се свиђа! – једва сам
говорила.
– Аха. Па, није то, Јелена, ''мајица''. Мајица је оно у чему, на пример, спавамо, идемо у шетњу, седимо кући уз ТВ, читамо, учимо, вежбамо… А овај одевни предмет је нешто озбиљнији. Он је, рецимо, за посао или можемо да га носимо кад пођемо некоме у госте и назива се туника. Драго ми је што ти се свиђа! – покушала је да ми објасни вољена учитељица, а ја сам као суђер упијала и памтила сваку њену реч.
– Маја ће, кад порасте, сигурно моћи да носи тунике. – закључила сам .
– И лепо ће јој стајати!
– Па наравно да ће моћи, ако буде хтела. Али, носићеш их и ти! Теби ће можда стајати
лепше, ко зна!
– Нећу моћи, учитељице… – тихо сам рекла и погледала је у очи.
– Ајд ћути. Ти знаш! Где се то тако говори?! Моћи ћеш, итекако! Кад се човек труди и
Бог му помаже.
Тако је и било. Трудила сам се да јој увек у свему будем послушна, док ми није отишла… Као да јој је неко рекао грубим и злим гласом: “Ајде сад ти жено, иди! Ниси позвана на овај бал под маскама! Такви као што си ти – као из неке дивне приче, који умеју да воле, саслушају и разумеју, су заостали и непотребни. Ово је доба Задруга! Короне! Онлјан наставе… Нама требају бахати, надмени, зли. Коме треба твој Селимовић? Врати се Оном, који те послао , па тамо Њему анђелиши до миле воље!” И отишла је да ме чека. Да припреми место на ком ћемо бити заувек заједно…
Ове године, за славу, сестра ми је купила тунику. Имала сам их неколико и пре, али нисам обраћала пажњу. Ипак, овај пут сам се сетила тог догађаја и било ми је тешко. Плакала сам дуго кад ме је Ружица обукла и нисам умела да им кажем зашто. Јер нико не може разумети колика је то љубав. Као да осећам њен загрљај.
– Е, Јело, да ти кажем нешто. Одлично ти то стоји! И много си лепа! – рекао ми је чика
Бранко, кад сам донела да му покажем књиге које сам добила.
– Хвала Вам, пуно, чика Бранко мој! И Ви сте, такође, данас много лепи и елегантни.
Прави господин! – трудила сам се да будем весела, да не бих плакала и збунила га.
Ту вештину сам научила управо од њега. Они су се, нажалост, видели само једном и не
верујем да се сећа моје учитељице, па не бих волела да му досађујем, али, ипак сам му морала рећи:
– Знате, некоме, најмилији кад оду, оставе милијарде у банкама. Аутомобиле, куће,
имања, титуле, да би се лакше снашли у овом свету и преживели. А неком, пак, само
најлепша сећања, успомене и много љубави! Мислим да су ови други задовољнији и
срећнији!
– Јесте тако, Јело! Него, немој много да се зезаш и иди, бре, да нам пустиш музику!
– Хоћу! Јел Бору Чорбу?
– Може!
– Идем!
Док сам укуцавала назив песме чика Бранкове омиљене рок групе, кроз прозор сам
погледала у небо и намигнула сам јој, као што Мика Антић у својој песми каже. Знам да ме она одозго посматра и чува.
