Када је воз сирочади евакуисан из Лењинграда довезен у Ставрополь, деца више нису могла да стоје, дистрофичари. Грађани су бирали децу и одводили кући, али седамнаест најслабијих је остало, нису их хтели узети – шта да узимаjу кад били полуживи,боjали се смрти…
Алекандра Авраамовна Деревскаja их је све узела код себе. А онда је наставила… Узела je и браћу и сестре од тих који су били код ње.
Деца су је се касније присетила: „Једног јутра видели смо што иза врата капије стаjала 4 малишана,наjманьем не више од две год …
Ви сте Деревскajа? … ми, извините, чули смо да сакупљате децу … немамо никога … тата је погинуо, мајка је умрла …
Па и они су дошли у нову породицу, и наша породица је расла…
Наша мајка била je таква особа, ако сазна да је негде усамљено болесно дете не би се смирилa док се неби вратила кући с њим
Крајем 1944. године сазнала је да у болници лежи исцрпљен шестомесечни дечак вјероватно неће преживјети. Без оба родительа.
Деревскаja је узеела бебу – плаву, мршаву, савиjeну у клупко… Одмах су га ставили поред топле пећи код куће да се загреје … дечачић се с временом претворио у дебелог малишана који ни минут није отпуштао мајчину сукњу. Назвали смо га маминим репом.“
До краја рата, Александра Авраамовна имала је 26 синова и 16 кћери. Након рата, породица је пресељена у украјински град Ромни, где им је додељена велика кућа и неколико хектара баште и поврћа…
На надгробном споменику мајке хероине Александре Авраамовне Деревскеје налази се једноставан натпис:
„Ти си наша савест, мајко“.
И четрдесет и два потписа
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
perasikirica.blogspot.com
