Љубав, дакле, није лак почетак, већ крај за којим се свагда тежи, «несавршено савршенство» човековог моралног напретка.
Тај напредак почиње покајањем, када раскрстимо са индивидуалном самодовољношћу, препознамо нашу људску несавршеност и затражимо Божију благодат.
Прво што је Исус проповедао, била је порука о покајању, пошто је то предуслов за учешће у Царству Божијем, у Цркви: «А пошто предадоше Јована, дође Исус у Галилеју проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем и говорећи: Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујете у Јеванђеље» (Мк 1, 14-15).
Свака страна Јеванђеља наглашава потребу покајања и вере – потребу да се умакне из тамнице наше сопствене себичности и да се верује у Бога,, предајући се Њему.
Радикално преобраћење, које води спасењу, захтева у исто време и болан губитак: Христос потврђује да ради спасења наше душе, морамо да је изгубимо (Мт 16, 25).
А то значи да мораш да одбациш дубоко укорењено поистовећење себе са својом индивидуалном природом и са биолошком и психолошком самоодбраном свог ега.
То значи одрицање од свих поуздања у људску снагу, доброту, ауторитет, дело или делотворност. Свако ко жели да живи, мора да изгуби свој живот – како би сачувао свој живот као личносну посебност и слободу: «нека се одрекне себе и нека узме крст свој».
Прихватање крста и добровољна смрт за сва људска самоосигурања, дарује живот у његовом најснажнијем и најделотворнијем облику.
Али, пре свега, губљење сопственог живота значи одрицање од индивидуалних постигнућа, објективног препознавања врлина и заслуга, што је главно упориште нашег отпора потреби за заједницом са Богом« и вером у Њега.
Они који су уверени за себе да су праведни искључују себе из Царства.
Они сами себе избацују са свадбеног весеља, остајући задовољни својим врлинама, са самозадовољством рођеним из њиховог моралног постигнућа.
Њима Бог није потребан, осим да награди њихове индивидуалне одлике.
Због тога фарисеј, који је верно држао Закон, није оправдан пред Богом, иако није «као други људи,, грабљивци,, неправедници,, блудници», већ заиста «пости двапут у седмици и даје десетак од свега што стекне».
Он није оправдао своје постојање као догађај личне заједнице и односа са Богом, с ону страну пропадљивости и смрти.
А цариник, погнуте главе због мноштва својих грехова, изиђе оправдан, јер је осетио своју сопствену неподесност као индивидуе да иште Божију милост, што ће рећи, да учествује у животу који је благодат, дар љубави (Лк 18, 10-14).
Одбацивање егоистичког здовољства које долази од вежбања у врлинама, јесте предуслов постизања покајања које Јеванђеље проповеда. Овај захтев је увек изгледао као саблажњјући и провокативани прекорет принципа и правила утилитарне друштвене етике.
У двадесетом веку искушење секуларизације хришћанске поруке пре свега је сумирано у напору да се утупи радикални карактер покајања у Јеванђељу, да се направи компромис са формалним системом вредности које захтева друштвени утилитаризам.
Јеванђеље, пак, отворено негира наше рационално класификовање врлина.
Врло често је оно, што је од друштва препознато као «прво», у Јеванђењу смештено на «последње» место (Мт 19, 30).
Сакупљачи пореза и блуднице који су најмање цењени међу људима постали су водичи на путу покајања и одлазе пре нас у Царство Божије (Мт 21, 31)
У Јеванђељу нема упоришта за рационалистичку, објективну «праведност» или «правду», по којима би врлине биле вредноване.
«Како можеш назвати Бога праведним када дођеш до одломка који говори о надници радницима?», пита се Свети Исак Сирин…. «Не зови Бога праведним,, јер се Његова праведност не види у нашим стварима… Он је добар, кажу, и према злима и покваренима».
Људи који постају становници Царства, Цркве Христове, нису они који су у свему «исправни», према њиховој сопственој приватној религиозној савести, нити споља поштовани, «морални обрасци» за масе.
Они су грешници, они који се не боје да препознају своје свакодневне неуспехе и отпор своје побуњене природе и који и не покушавају да то сакрију.
Само на овај начин, они имају способност да прихвате позив на покајање, да потраже уточиште у животодавној благодати Божијој.
Христос каже: «Нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање» (Мт 9, 13).
Последице овог исказа су дубоко узнемиравајуће за утврђену етику секуларизованог хришћанства. Свест о индивидуалном оправдању, свест о томе да живи у складу са моралним обавезама сама је по себи довољна да одсече човека од позива који му је Христос упутио – позива да учествује у животу и истинитом постојању.
Због тога Му «прилажаху сви цариници и грешници да га чују…А фарисеји и књижевници гунђаху говорећи: овај прима грешнике и једе с њима» (Лк 15, 1-2).
Покајање грешника није, напросто, психолошки осећај кривице: то је свест човека о неуспеху, свест о неподесности која га показује спремног да прими благодат Божију и положи лично поверење у божанску љубав.
Мера покајања нису дела врлине и окајавања.
То је пут којим се човек одриче својих индивидуалних сила и препушта се милости Божијој и Његовој љубави према човечанству.
Због тога Исус каже за блудницу која му је помазала ноге мирисом и сузама у кући Симона фарисеја Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има (Лк 7, 36-50).
Да би препознао љубав Божију, човек мора да осети да се она прилагодила размерама његове сопствене провалије.
Унутар тих размера, размера смрти и силаска у дубине пакла, открива се бескрајност Божије љубави.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
