Звук разбијеног стакла,
стакла на прозору,
прозору стварности као илузија,
илузија отпалих крила анђела,
анђела свих несталих и поново
рођених светова,
светова под твојим ногама,
ногама закуцаних за крст,
крст који ти носиш као трофеј,
трофеј који добијамо као нови живот,
живот који си ти несебично дао,
дао за нас,
нас, успаване фениксе,
фениксе у кавезу,
кавезу од злата,
а злата као блата,
блатом грађене куће,
куће као наше маске,
маске као штит,
а штит јесу само сузе,
сузе као капи кише на
разбијеном стаклу вида,
вида твог свевида,
а ми, прости занос страсти,
безума и осећања
у игри где се љубав не краде
где нема варања.
Остаје само звук, болни звук
укуцаног ексера,
док небом одјекује
слика твога страдања.
из „Ризнице уздаха“
