„Чим сам вас угледао како улазите у радњу, одмах сам претпоставио одакле долазите. За ваш народ је карактеристично да волите дружење, заједницу. Увијек сте весели и гласни. По томе сте слични нама“ – каже ми Халил, педесетогодишњи власник продавнице која се налази тачно прекопута хотела у Витлејему, у којем смо одсјели. Његова радња ме је у великој мјери подсјетила на тзв. самопослуге из времена социјалистичке Југославије. На рафовима су доста немарно набацане намирнице, тако да једно покрај другог стоје пасте за зубе и чоколаде, кафа и средства за прање суђа, резанци и шампони…
Поред намирница се не налази цијена, већ се износ одређује, народски речено, од ока. Када су Аполон , Мићо ,Вујке и Шујо донијели за касом корпу, у којој су биле слане грицкалице и хладни напитци, цијена је прву ноћ износила тридесет долара, док нас је већ следеће вечери, када нас је Халил боље упознао, све то коштало дупло мање.
Тог дана смо обишли манастире св. Саве Освећеног и св. Теодосија у палестинској пустињи. Већ је увелико падала ноћ када смо се вратили у хотел а температура ваздуха се још увијек није спуштала испод тридесет степени. Због духовне радости што сам коначно успио да обиђем
велике светиње, као и због умора, дуго нисам успио да заспим. Кроз прозор хотелске собе сам видио да Халилова продавница још ради, па сам одлучио да сиђем до ње како бих купио неки хладни напитак. Кад ме је опазио, замолио ме је да сједнем за једним од столова импровизованог кафића који се налази тачно испред продавнице, како бисмо попили пиће на његов рачун. И поред тога што му је , како ми је и сам рекао, формално образовање скромно, Халилов енглески језик је прилично добар а служи се са италијанским и шпанским. Док ми се обраћа, из неких разлога, моје име изговара у његовом грчком изворнику. Каже ми да је прилично поносан на то што је православни хришћанин, те да се нада да је вјеру у доброј мјери успио да пренесе на своју дјецу и унучад.
„Некада је нас хришћана у Витлејему процентуално било знатно више него данас. У садашњем времену су људи наше вјероисповијести у прилично тешком положају. Са једне стране је држава Израел, а са друге су наши сународници исламске вјере. Постоји некакво прећутно правило да су сви хришћани који држе радње или сувенирнице дужни да запосле барем једног муслимана. Мене у том погледу заиста нико није притискао, али сам , ипак , запослио једну дјевојку која ми свако јутро чисти радњу, иако бих и сам могао то да радим „. Док ми је то говорио, присјетио сам се како смо дан прије у кафићу, недалеко од витлејемског храма Рођења Господњег, упознали конобара Ису, такође православног хришћанина, који нам је причао и о другим проблемима са којима се
тамошња хришћанска популација сусреће. У његовом родном селу се налазе двије цркве у којима се готово никада не служи, па вјерници сами о њима воде рачуна. Халил ми се жали на своју дјецу, која све гласније помињу пресељење у Америку или неку од земаља Западне Европе: “ Стално им говорим да нипошто не треба да оду одавде. Лагодан живот на Западу је само привид. Човјеку је , ипак, најљепше код куће, у својој земљи“. Рекох му да се и код нас све више младих људи исељава у земље Запада, што га је прилично изненадило. Прича ми како је као дјечак живио знатно скромније него данас али је , ипак, био неупоредиво срећнији : “ Моји родитељи су имали осморо дјеце. Држали смо стоку. У креветима спавали по двоје а нико се од нас није жалио да му нешто недостаје. Ни политичка ситуација није била ништа повољнија него данас. Међутим, није нам ни падало на памет да треба све да оставимо и пођемо у неку далеку земљу“. Говори ми како све што више стари осјећа потребу да често иде у цркву :“Ту се молим Господу и Пресветој Богородици за своју породицу. Међутим, ти молитвени разговори са Богом, у задње вријеме се заврше сјећањем на моје родитеље. Јако ми недостаје благи и брижни поглед моје мајке! Недостаје ми и то када нешто урадим што није по вољи мога оца, готово ме никад не прекори, већ те ноћи уопште не разговара са мном. Ујутро када устанемо би се понашао као да се ништа претходни дан није догодило. То је на мене увијек једнако остављало снажан утисак.“! Након последњег монолога, Халил је неколико тренутака ћутао, да би потом изговорио следеће:“Павлос, живот брзо пролази „!
Након ових ријечи смо обојица нагло устали и срдачно се поздравили, попут људи који се деценијама познају, а не тек неких пар дана. Док сам се кретао према хотелу, одједном је почео да дува силовит и хладан вјетар, који је био неочекиван баш као и крвави сукоб између Јевреја и Палестинаца који ће наступити неких десетак дана након мог и Халиловог разговора…

 

 

 

 

 

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

1 KOMENTAR

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име