Ко има неке старе фотографије из поткровља, оне доста тога кажу. Видео сам једну такву, не сећам се тачно где. Сцена на фотографији: Манастирска башта. Једва додирујући врхове цвета рукицама, мени непознат дечак у сред прегршт цвећа као да показује колико је човек, иако леп и млад, мали у односу на творевину Божију. „Заиста ти кажем ни Соломон у свој слави својој не обуче се као један од њих.“ Раскошни листови цвећа јарке црвене, плаве и беле боје испуњавају простор и изван фотографије што је дуже гледам. Сиву или црну реалност у часу запљускују колоритом. Време и простор добијају три димензије. Страдања у том тренутку и уопште; персонификованог, оприсутњеног, личносно плавог неба над светињом; призор белине раја, хлеба у пустињи, манне која навек утољава глад. На вратима порте, као у магновеном сну, одједном ниоткуд сенка младића и дечак који у покрету неодољиво хита ка изненадном загрљају. Наслућена суза на изразу лица, које надилазе земљу, отимају се из ока које је по физиономији не би пустило ни на смрт, глад или крв. Цвет живота из којег дечак израњајући сусретом и загрљајем, радошћу и смислом преображава бесмисао и пролазност, смрт и крај у васкрсење. Сцена као са Предићевих живописа. Извесност пролазности и нанове постојаности, аналогија на оно раскошно цвеће. Српски цвет феникс, serbica ramonda.
Од те лепоте и живоликости у позадини као да се могао наслутити неизоставан део сваког црквеног и манастирског живота – појање. Лековита и обожујућа гласоструна. Антропологија бескрвне жртве којом се опет и изнова представљају три димензије. Славословље, као начин постојања, прва димензија – глас у физичким силама. Ум, разум, психолошки аспект укрепљења, док се молитвом крунише и дише. Није по среди некаква поетика и патетика, него опитност молитве у појању свештеног текста богослужбених последовања: речју, гласом и молитвом. У својој поуци о Часном посту Свети Теодор Студит каже: „Зато, молим вас, будимо мужаствени, обрадовани надом. У невољи трпите, трудите се: у молитви, псалмопојању, појању (служби), читању, да би усредоточили ум свој ка Богу и у себи, да би њега (ум) избавили од злих (злокорисних) помисли.“ Апостоли такође беху у истом расположењу у сионској горњици. Пркосна песма Добрице Ерића:
…
Злонамерници сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
алʼ не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад вам се рађа!
…
Након концерта једног српског рок састава на Космету, љубазна Францускиња је замолила фронтмена да се врати на бину након наступа на бис. Разлог за то је био тај што у одушевљењу никада до тада у животу није видела један народ да се у исто време смеје и плаче. Та наизглед мала референца произилази из бесмртног темеља небеског ткања везаног за непролазни живот будућег Царства, дубоко усађеног у српском народу. Непресушни Кладенац који јесте напајање живота овог народа.
Има једна лепа навика појединих старих богословских и богослужбених књига, које на крају свога сочињенија у исто време скромно и громогласно ставе:
КРАЈ И БОГУ СЛАВА!
