Ђакон Божидар Васиљевић: Чудо Св. Владике Николаја

Дан je уочи Св. Јустина Ћелијског. Дуго сам путовао и стигох у Ваљево. Сјетило ме све успут на честа и нимало лака путовања из Богословијe и факултета у Београду назад кући. Најзад у селу Лелићу. Све одише  молитвеним миром. Родно село Св. Владике Николаја краси, поред његових светих моштију, његова задужбина – манастир Лелић који сам одмах по доласку посетио и поклонио му се.

Сместих се у дому Велимировића. Старо окно од прозора, поред њега кревет. Све што сам читао о животу Св. Николаја, сад могу да осетим и дохватим. Мирно вече за молитву, узбудљиви крајолик за размишљања. У селу као својеврсни кључар, домаћин ми би последњи живи лелићки Велимировић.

Исто вече сам прошетао до црквице Св. Пророка Јеремије, на месту куће где је рођен Св. Владика Николај. Деда ми је у разговору испричао неколико детаља о Св. Николају, које сам давно по сећању записао. Сјећам се после Литургије и ручка, нашли смо се поново у селу, а он ми приповеда, као да је жељан разговора. Био сам знатижељан и из љубави сам упијао казивања, која су се истовремено претварале у слике. У цртицама записах неописиве црте из живота. Почео је старац:

• Отац Николајев, Драгомир, био је председник општине, веома строг. Звао је Николаја Нико. Био сам мали када је Николај пролазио поред наше куће у Лелићу, а мени и сестри (ја 3 год. сестра 5 год.) даде две беле паре и два крстића.

У глави из сведочења сам паралелно видео, као да је преда мном, сцену два детета на кривини старе џаде и он у мантији, са патерицом у руци, пружа дарове и милује их.

• Знаш, Николај је пророковао! Дошавши у село видео је да његов отац, који је био веома строг (понавља), не опрашта дугове ни рођацима Живку, Остоји и Милану, он је пророковао и рекао оцу: „На њиховим оџацима ће се пушити дим, а на нашим неће.“ Сада нас скоро нема, а њих ено и заиста је тако.

„Је ли Николај често свраћао у Лелић?“, упитах.

• Долазио је повремено лети и зими. Кад је у та доба долазио у Лелић, рекао је мени и сестри да ће да сазове све Велимировиће и причали су о свему. Довео је мајсторе Македонце да зидају кубе у Лелићу. Наредио им је да исто буде и на Грачаници. Ту је повремено служио другом половином двадесетих и почетком тридесетих. Када је једампут излазио из цркве, народна групица га је замолила да им благослови пут за Свету Гору. После дугог одлагања рекао им је да су овде њихове највеће светиње, да то чувају јер ће ту Срби битисати вековима и да је то наше.

Током разговора не могох се отргнути утиску да је Св. Николај несумњиво, био „посреди нас“. Чудом, које у наставку описује, Св. Владика Николај на другачији начин је показао како сада даје „белу пару“.

• Две хиљаде десете, када је било освећење темеља цркве на Николајевом имању (црква Св. пророка Јеремије) десило се чудо. Било је око десет до петнаест владика из свих српских крајева. После освећења темеља, ручак је био у трпезарији манастира. Тога дана у госте из Ваљева су ми дошли син и његова породица на ручак, тако да нисам силазио у манастир. Они су остали до 6 ч. Када су отишли, ја по обичају намирим стоку и пилиће. Кад погледам на имање Св. Владике Николаја, оно сво у пламену. Погледам боље, није права ватра него неки неописив сјај! Јесен је, раније се смркло. Пођем да зовем комшије или манастир, не могу јер сам далеко, а стар сам већ. Погледам у небо, звезде на небу изнад имања толико сјајне и крупне, у односу на остале, као да су имале репове. Вратим се некако у кућу. Од страха нисам смео да идем на имање Св. Владике. У девет сати исти је сјај био изнад. Одмах сам рекао комшијама, рекоше ми да лажем и да се Владикино имање не види од његове куће.

Каже ми честита старина да су комшије седеле на терасама кућа, а „нису ништа видели“.

• После разговора са комшијама који ми нису веровали, попео сам се на брдашце изнад куће, на коме је воћњак и видео исто. Вратио сам се у кућу и када сам око пола десет наново изашао, светлост је нестала заједно са звездама. У манастиру сам објаснио шта сам видео и овако испричах догађај. Рекли су ми да се то даје видети само појединима.

Догодило се оно што је старина и видео. Вера тог човека, упркос свему, независно доказује да је све претходно само потврда ствари невидљивих. У Лелићу сам остао још два дана.

Блаженог спомена игуман Авакум, румених образа, упозна ме са својим пчелама. Радио је око њих стрпљиво и смерно у порти, одајући говором тела као да је посреди неки експериментални акт најобазривијег и најмирнијег научника у лабораторији. Са малом разликом –  благим осмехом и небеском радошћу што то ради.

Литургија, богослужења и пријатни разговори. Све то ми је пријало за душу и тело. Током година сам слушао од својих професора – епископа, читао и учио о Св. Николају. Благоухани мирис његових светих моштију у манастирском храму, посебно је нестваран дашак Царства небеског на земљи. Молио сам се да Светитељ измоли благослов за мене и све људе. Нарочито да ми подари макар делић свога богословског и молитвеног дара. Смело и неосуђено сам се молио као ученик богословије Св. Саве коју је Св. Владика Николај завршио. Првопрестони град Београд је недавно имао благослов да га посети Светитељ за кога Св. Јустин Нови говори да је „највећи српски син после Светог Саве“.

У живописном ваљевском крају, Ћелијама, Лелићу, срео сам пуно људи које познајем и који ме познају. Господ сабира са свих страна и даје Светиње Светима. Давно сам написао кратку песму у част Св. Владике и последња строфа описује оно сведочанство: да је Трећа српска армија. То се до данас потврђује разним начинима.

„Армија си српска трећа,

И од тебе нема већа.

Просто си нам, Свече, мио

Тебе воли народ цио.

У Дахау затворен си био,

Вратити се ниси смио.

Отишао у туђину,

А свет дошао  у Србију.

У Лелићу сада спава,

А на небу вечна слава.

Ко Господу верно служи,

С’ анђелима он се дружи.“