Рођена у Руми 1996 године. Завршила је школу за дизајн ,,Богдан Шупут“ на смеру техничар ентеријера и индустријских производа 2015 године.
Исте године уписала Академију уметности, ликовни департман вајарство у класи професора Славка Живановића. На Академији, Сузана је учествовала на групним и завршним изложбама. Узела је учешће на конкурсу ,,ПР Комуникација у пословном свету’’, учесница на конкурсу КЦ Зрењанин 30×30 ,,Еволуција добра, еволуција зла “, учествовала на интернациналној изложби ,, Беле ноћи’’ 2020 године.
Учествовала је на ликовним радионицама за децу и реализовала неколико ликовних радионица за децу.
Прво рано искуство у просвети је стекла у основној школи ,,Петефи Шандор’’ где је мењала наставника ликовне културе.
Учесница на семинару теракоте великог формата. Учествовала у радионици у изливању гвожђа, Банска Бистрица у Словачкој. Мастер студије завршава у септембру 2021 године са просечном оценом 9.15
Многобројне песме су преведене на македонски, словачки, русински, мађарски, енгленски, шпански.
Уредница је интернационалниг блога за културу ,,Арткум’’.
Објавила је 2015 године збирку песама ,,Време орхидеја“ и 2019 године збирку песама ,,Друга страна огледала“ која је награђена наградом ,,Стражилово“ . ,,Анатомију речи’’ објавила је 2021 године.
Од 2016 године објављује у електронским часописима ,,КУЛТ“, ,,Буфонерија“ и ,,РЕЗ“.
Сви часописи су намењени младима и њиховом стваралаштву. Своје радове објављивала је и на порталу ,,Показивач.“
Штампана издања налазе се у оквиру клубова у којима је члан, осим часописа ,,Насљеђе.“ У оквиру удружења младих књижевника представљала је Србију на ,,Бирмингхам Интернационал литерарy салон’’ књижевни онлине салон у Енглеској. Модераторка је многобројних књижевних вечери. Тренутно запослена као новинар на једном од најтиражнијих новинских листова у нашој земљи.
Шта би за Вас представљала уметност-љубав, професија или потреба добијена рођењем?
С.Р. Сваки човек је рођен са неком мисијом, суштином. Греота би била ту суштину, односно таленат убити лењошћу. Под бременом времена, многи млади људи одустају од својих замисли, онога што желе, чак себе самих. Важно је препознати сујету и критику, једно треба заобићи друго прихватити. Жао ми је што су неки уметници са великим талентом одустали. Истински уметник је нечујан човек, онај који током своје „каријере“ задржи природност. На тај начин ће задржати поштовање колега, нових сарадника, пријатеља. Права уметност је исто као и права љубав, догоди се изненада и онда морате да је негујете превазилазећи разне препреке кроз божанску љубав. Упороност је резултат успеха, али није могуће без развитка талента и вере у Бога пре свега, која је у животу и у сваком стварању једини истински покретач. Чак и ако нас околина обезвреди, битно је сачувати своје „ја“, али пазити да то не пређе у его. Имати тих неколико људи којима ћемо моћи да се поверимо. Уметност је потреба, бунт и проповед, жеља за променом стварање „бољег сутра“. Уметници морају да буду спремни да ће бити разапети било од стране друштва. Потребно је пронаћи „златну средину“, која ће нам дати простора да се развијамо, растемо, дати прилику да публику изненадимо. Публика воли оно необично, несвакидашње али јасно. Грешка је некад што се више ради на квантитету, али и не на квалитету. Но, ипак не треба никоме судити.
Кренули сте од школе за дизајн, преко вајарства до поезије и новинарства. Која је то област која вас испуњава и чини комплетном, у којој се најкомфорније осећате?
С.Р. Не могу да изаберем само једно. Према свему имам љубави, све је то некако узајамно повезано. Једноставно прожимају се. Деда и ујак су радили у једној фирми која се бавила уређењем ентеријера, па отуда та жеља да упишем средњу дизајнерску школу, а мајка ми је као малој куповала модле у које сам утискивала песак или блато и тако сам добијала различите фигуре. Бака ме учила да пишем, деда има дара за поезију… Што се самог новинарства тиче, жеља је настала из неког бунта нема довољно правих вредности које се приказују. Тада сам као студенткиња направила блог за уметност и културу „Арткум“ у ком сам радила интервјуе са колегама са Академије уметонсти из Београда и Новог Сада, али и из иностранства. Вајарству бих се радо вратила да се „опоравим“ од свакодневних обавеза, оставим неки уметнички печат о друштву. Мислим да ћу поезију живети док сам жива, а код новинарства волим ту живу реч, терене, да се нешто дешава, а не статичност.
Вера и уметничка естетика су два појма, не тако често повезана у души и глави уметника. Колико је потребна вера уметнику, песнику, као ствараоцу неке нове форме постојања?
С.Р. Итекако је потребна вера. Молитва и вера су одувек потребне. Не каже се узалудно „ хлеб наш насушни дај нам данас“ и „ верујем у једног Бога Оца Сведржитеља“. Морамо као аутори бити обазриви са знаковима и симболима да се не би протумачили на погрешан начин. Уметинци понекад умеју да се превише ослободе, па остављају поруке које добију негативне критике. Не ваља се држати тога да је што више најбоље решење за све. Потребно је пажљиво послати поруку, али и када смо директи треба знати изабрати тренутак када бити директан.
Учесник сте многобројних радионица, трибина, семинара, удружења ..Шта би сте издвојили као најдражу награду и какви су Вам планови у односу на све уметничке активмости у којима узимате учешће?
С.Р. Награде и признања свакако отварају врата, али не бих да себе величам. Добро је знати да је нечији рад признат, али најлепше је када се задржи људскост и трудићу се да то учиним. Свака награда и пројекат доносе нове промене, али најлепша од свега су нова познанства. То ми је донела награда „Стражилово“ за збирку песама „Друга страна огледала“. „Анатомија речи “ опет има неку своју вредност и на њу сам тренутно поносна. Драго ми је што су се ти пројекти догодили у мојој раној младости, студенским данима и били корен за друге идеје. Студентске колоније у Кикинди, „Тери“ су ми остале веома драге, тамо студени имају прилику да уче једни од других тако што вајају велике формате. Исто је било и у Словачкој. Поносна сам и на песничке вечери које сам организовала ове године. Рецимо на песничко вече у Руском дому посвећено Ани Ахматовој и Рахмањиновом је оставило позитиван утисак на моје колеге песнике. Слично је било и у Лозници и прошле године у Новом Саду на Спенсу у галерији Мацут. Волела бих да се тако нешто настави. Било је интересовања у студентским данима и за филм и позориште, увек сам показивала наклоност ка томе, излазила из једног модела. Лепо је знати да је твоја поезија преведена и да је други народ прихвата. То ми се догодило када ме Душица Караић као преводилац позвала да представљам Србију као млада песникња на једном онлине фестивалу у Енглеској. Допала им се песма „Иглени вртови“ која говори о препознавању и прихватању човека, али и страдању на хришћански начин. Поносна сам и на интервјуе које радим у „Вечерњим новостима“. Ту имам слободу да направим нешто интересантно и уочим неку друштвену тему која је важна.
Испред ЧУДА разговор водила Хаџи Марина Лазић
