Рођен 26. априла 1977. године, у Осијеку. Богословију Светог Арсенија Сремца похађао је и завршио у Сремским Карловцима, од 1991. до 1996. године. Студирао је на Богословским факултету Светог Василија Острошког у Фочи. Једанаест година тренирао је карате и тако стекао мајсторско звање (црни појас, први дан). Свира четири инструмента и неко време дириговао је богословским хором. За музику каже да је његова прва љубав. Пише текстове и поезију. Човек са ставом. Наш гост је отац Благоје Бане Катић протонамесних Епархије Сремске и старешина Саборног Храма Св. Петра и Павла у Патроварадину.

 

Упознати сте са процесом реституције црквене имовине, такорећи из прве рук, јер сте били од стране цркве задужени на том пољу. Реците нам након пола века од национализације, колико је било реално да се већи део имовине врати цркви? Колико је заправо имовине враћено?

О.Б: Благословом епископа сремског господина Василија био сам на самом почетку процеса Реституције задужен испред епархије сремске на овом послу. Било је ту свега и свачега. Држава је законом одобрила реституцију. Али на терену са конкретним стварима се ни држава а ни СПЦ није баш најсрећније снашла у целој ситуацији. Он што је могло по папирима враћало се цркви. Било је доста враћања из комесације. Добар део имовине је ипак враћен цркви. Исправљена је деценијска неправда и опет је све названо својим именом.

Сремска епархија, пре свега њени манастири, су поседовали велику имовину на Фрушкој Гори. Део имовине је реституцијом враћен и данас ту имовину црква користи као и вековима раније. Многи еколошки покрети тврде да црква заправо злоупотребљава ту своју имовину и да се шума у Фрушкој Гори сече неплански и претерано, те да ће ако се тако настави Фрушка Гора доживети еколошку катастрофу. Шта је заправо истина у тој причи?

О.Б: Прва тема се наслања и на ову. Нисам случајно рекао да се ни ми као црква баш нисмо најбоље снашли у реституцији. Бојим се да смо од превелике жеље за враћањем имовине и исправљањем грешке неке бивше власти превидели проблеме и тешкоће на које ћемо наићи.

Епархија сремска је једна од епархија која је имала највише имовине која је одузета. Тј. манастири и храмови епархије сремске. Већи део те имовине је враћен. Ја већ дуго нисам у послу реституције али мислим да је данас нашој епархији враћено преко 70% одузете имовине. Е сад то за собом повлачи и неку одговорност. Ми као епархија морамо о тој враћеној имовини по закону државе која нам је вратила имовину да одговорно водимо рачуна.(планирано пошумљавање, крчење, санитарна сеча, одржавање шумских путева итд.) Поставља се питање да ли смо ми као свештеници спремни и обучени за то? Одатле су и напади разних еколошких покрета на Цркву и епархију. Кад погледате историјат манастира епархије сремске видећете да је око или поред сваког великог манастира  никло насеље или како се то дата звало прњавор. Ту су живели људи који су обрађивали манастирску имовину и од тога се издржавали. Ја сам у пар наврата предлагао на епархијском управном одбору другачије решење. Овакве ситуације. Рецимо да све што је враћено реституцијом ,наша епархија склопи уговор са државом да држава настави да користи. За узврат сваком свештенику из наше епархије држава би дала просечну плату и уплаћивала пензионо и социјално осигурање. Овај предлог није прошао. Дошли смо у ситуацију да рецимо село до села има невероватне контрадикторности по овом питању. Једна ЦО има рецимо 50 јутара земље које издаје у закуп а село поред нема ништа. Мишљења сам да је све могло да се реши на безболнији начин.

Екологија и православље – шта су додирне тачке ове две приче?

О.Б: Свака тачка по овом питању се подударају. Бог човеку даје творевину на чување, господарење и управљање. Наша обавеза дата од Творца је да чувамо и бринемо о творевини. Сваки човек поготово хришћанин мора да има високо развијену еколошку свест.

Поздравили сте Празник српског јединства и заставе. Шта конкретно за Вас као свештеника СПЦ значи овај један државни празник?

О.Б: Управо то што му и име говори. Првенствено празник јединства нашег народа. Јединство по сваком питању је оно што нам недостаје како у држави тако и у Цркви. Деценијама несреће за наш народ било је недопустиво да човек изрази своје национално осећање. Оно што Турци нису успели за 500 година комунисти су успели за 50. Избацили су Бога из душе човека и затрли сваки помен о националној свести. Па ми смо једини народ на свету који има узречицу „убио је Бога у њему“.

Били сте парох у више места у Срему. Дакле, упознали сте православни српски народ Срема. Шта је то на чега су Сремци поносни?  Каква је вера у Сремаца? Какав је уопште живот у Срему, од културног, преко верског, до политичког?

О.Б: Ми Сремци  смо поноси на то што смо Сремци. На историју, духовност. Ево рецимо… Војводина је од 1918. део Краљевине Србије, о чему је одлучила Народна скупштина и у Новом Саду 25. новембра те године прогласила присаједињење Војводине, односно Баната, Бачке и Барање, Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку донела је Скупштине Срема у Руми. Значи Сремци су дан раније одлучили да се сједине са мајком Србијом. То је тај Сремски инат. Има једна пошалица којом се нарочито поносимо : „ како ћете препознати Сремца на аутопуту? Сви возе а он тера“. Срем је много пострадао у другом светском рату. Наравно највише се говори о Сремском Фронту где је на кланицу комунистичка власт послала целу српску интелектуалну будућност. Неке су процене да је ту страдало преко 30.000 младића. Али мало које село у Срему није страдало са комплет становништвом. Нема цркве и манастира у Срему која није срушена у другом светском рату. Свако место у Срему има своје локалне мученике које ће Црква сигурно једном уврстити у календар светих.

На жалост Срем је имао ту несрећу да буде током Другог светског рата део НДХ. Да ли су обновљене све православне светиње које су тада рушене и девастиране? Колико је јако сећање Сремаца на тај период историје?

О.Б: И поред све ове муке које су Сремци прошли, нису се се одрекли Бога. Данас 2021.године захваљујући визији и неимарству нашег епископа господина Василија и залагањем свештенства и монаштва наше епархије, не постоји парохијски храм или манастир у Срему који није обновљен. Свако и најмање село има цркву, свештеника и црквени живот се нормално одвија. У ствари Срем је Феникс птица 21.века у правом смислу те речи.

Шта је посао свештеника?

О.Б: Када би неко овај наш разговор почео да чита без наслова прочитавши само претходна питања вероватно би дошао до закључка да разговарате са неким историчарем, предузетником, итд…Радујем се питању које сте поставили. Свештеник није позван да буде зидар, керамичар, шумар итд. Већ да заједно за својим парохијанима покуша да Христову Љубав пренесе свету.

Скоро сам слушао владику немачког Григорија. Мислим да је он најбоље објаснио ово питање па ћу узети себи за право да га цитирам : „ свештеник може да буде и човек који не зна лепо да пева, који не зна лепо да говори, који не изгледа лепо… али свештеник не сме бити човек који не зна да слуша. Који не зна да слуша дубоко. Који не зна да спушта речи, муку, бол, патњу, тугу, невољу оног другог човека који му прича дубоко у своје срце. Дакле свештеник мора да буде човек који може да слуша. И који након таквог слушања и након дубоког истраживања свог и другог срца може да донесе целисходан одговор и савет. Иста ствар је и са добрим лекарем. Добар лекар није онај који даје ноншалантне одговоре. Добар свештеник није онај који даје одговоре и духовне савете из рукава, који све зна, који има одговор на свако питање. Него је добар свештеник као и добар лекар онај који дубоко истражује и тражи најбољи одговор и лек јер зна које су последице његове одлуке и савета.“

Слично овоме ја градим свој позив као свештеник. Када сам пре 24 године обукао мантију зарекао сам се да нећу дозволити да неко од мене са разговора, исповести, литургије, молитве итд. оде тужан. Мора отићи весео, раздраган и са осмехом на лицу.

Шта је заправо евхаристија и зашто се у теологији толико потенцира прича о евхаристији? Да ли би црква могла да постоји и без евхаристије?

О.Б: Све је евхаристија. Без евхаристије нема идентитета Цркве ни идентитета човека. Евхаристија обједињује раздељеност нашег бића и сједињује нашу сепаратизовану природу, а при том обједињује биолошки и духовни живот, живе и упокојене, грешнике и светитеље, приводећи у Божанску једнообразност и једноврсну сагласност. Православна Литургија има дубок мистагошки и црквени карактер. Литургија није прост емоционални и естетски призор, нити пак само церемонијални аспект који кулминира у Евхаристији, него је суштинско доживљавање и символичко представљање икономије Спасења. Она сама припрема и потврђује оно што се дешава у Евхаристији, као богослужбени израз садржаја догме. Литургија је сама Црква у њеном делу заједничког благодарења. Цело тело – служитељи и верници – учествују у приношењу дарова, у молитвама призива, причешћивањем Светим Тајнама. Православље не познаје „приватну литургију“; зна, напротив, за космичку Литургију, учење које је развио Свети Максим Исповедник. То је стање прослављања кад се преображени и обновљени космос налази у Васкрслом Христу. Твар обезобличена због греха постаје литургијски космос – вративши се у пређашње стање кроз Васкрслог Христа у Евхаристији – који непрестано прославља Бога. И велики о.Александар Шмеман каже: „Литургија је основно искуство Цркве, основа живота Цркве, сама Црква и вечна судбина људскога рода. Због тога предавати о литургији не значи саопштавати акта историјска, аналитичка или било која друга, него вршити посао мистагога – онога који уводи у тајну, односно онога који уводи у живот и објашњава у чему се он састоји.“ Црква би без Евхаристије била непрепознатљива. Евхаристија је лична карта Цркве, њен отисак, њен ДНК. Да бисмо објавили Љубав Христову свету морамо прво Евхаристијом да се одвојимо од света. Значи, литургија почиње као стварно одвајање од света. У нашем покушају да хришћанство учинимо примамљивим за човека са улице, ми смо често умањили, или чак и сасвим заборавили, ово неопходно одвајање. Ми се упорно трудимо и желимо да хришћанство учинимо „разумљивим” и „прихватљивим” за овог митског „модерног” човека са улице. А, заборављамо да Христос, о коме говоримо, „није од овог света”, и да Га после Његовог васкрсења нису препознали чак ни Његови ученици. Марија Магдалина је помислила да је вртар. Када су Његова два ученика ишли у Емаус „Исус им се приближи и иђаше са њима, а они Га нису препознали све док није ”узео хлеб и благосиљао га и преломивши даваше им„ (Лк, 25:1516,30). Он се јавио дванаесторици ”кроз затворена врата„. Очигледно је да више није било довољно да се једноставно зна да је Он син Маријин. Није постојала никаква физичка нужност по којој би се Он препознао. Другим речима, Он више није био ”део„ овога света, ове реалности. Препознати Га, ући у радост Његове присутности, бити с Њим, значило је преобратити се у другу реалност. Христова прослављеност нема у себи принудни, објективни доказ Његовог унижења и крста. Његова прослављеност је позната само кроз Евхаристију. Позната је она само у пуноћи Цркве, када се она спрема да дочека Господа и да учествује у Његовом васкрслом животу.

 

Шта је посао цркве? Можемо по друштвеним мрежама прочитати да појединци позивају Патријарха да се политички определи, да подржи борбу еколога против корпорације Рио Тинто, или да подржи неки политички скуп. Када изостане жељена реакција поглавара СПЦ тада као по неком договору креће медијска хајка против СПЦ и Његове светости, а по друштвеним мрежама многи пишу „Није мој патријарх“. Како објашњавате овај феномен?

О.Б: Нажалост већина нашег народа СПЦ посматра као неку владину или невладину организацију. Свако даје себи за право да коментарише живот, речи, поступке Патријарха, епископа и свештеника. Прави хришћанин то можда и има право. Будући да смо сви заједничари истог Тела Христовог. Али данас Цркву коментаришу они који немају никакве везе са Црквом. Онај који себе назива хришћанином само зато што има папир да је крштен, далеко је од тога. Хришћанин се постаје учествовањем у светој Евхаристији. Е сад наш патријарх има велики крст који носи јер и они који су само на папиру хришћани ,неки од њих хоће да чују шта патријарх има да каже. Једна од великих потеза новог патријарха је између осталог и тај што је јавно рекао да неће давати изјаве за медије, већ све што он има да каже народ може да чује из његових проповеди у храмовима. Све нам ово говори да нас је Господ погледао и дао нам великог оца и патријарха који ће нас водити Евхаристијском познању Христа.

Да ли нам недостаје јединство цркве и народа?

О.Б: Попут сваког родитеља, наш небески Отац се радује када види своју децу да су заједно. Пре него што је био ухапшен, Христос се предано молио за јединство. “Али не молим само за ове, него и за оне који на њихову реч верују у мене, да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду једно у нама, како би свет поверовао да си ме ти послао. Дао сам им славу, коју си ти дао мени, да буду једно као што смо ми једно; ја у њима, а ти у мени, да буду савршено уједињени, да зна свет да си ме ти послао, и да си их љубио као што си љубио мене.” (Јован 17,20-23)

Јединство Цркве је најважније питање, и Нови Завет више говори о овоме него о рају и паклу. Бог жели да ми, Његова деца, увек останемо у јединству једни са другима.

Црквено јединство јесте благодат – дар Божији људима, који се дарује човеку онако како му се и сваког тренутка дарује живот – као дар, а истовремено и као могућност, зато благодатни дар јесте апсолутно јединство Цркве, као поклон и могућност да човек заједничари у Божијем животу, остварујући тако егзистенцијалну истину и аутентичност. Јединство Цркве јесте продукт двојаке љубави (Божанске и човечанске) која је сједињена у личности Христовој, то значи да Божанство и човечанство ”у Христу” имају заједнички начин постојања и то чини јединство. Црква као Тело сачињена је од удова и са њима чини органско јединство – јединство живота.

Као што рекосмо, људи унутар Цркве постају ”удови” јединственог тела, а то је ”Тело Христово” као егзистенцијална првина и ипостасно стварање.

Црквено јединство јесте једноврсност обједињења живота који се остварује у чину Свете Евхаристије, као рекапитулација и предукус Царства Божијег (заједнице с Богом) овде на земљи и земаљској Цркви.

Евхаристија обједињује раздељеност нашег бића и сједињује нашу сепаратизовану природу, а при том обједињује биолошки и духовни живот, живе и упокојене, грешнике и светитеље, приводећи у Божанску једнообразност и једноврсну сагласност.

Јединство је душа Цркве. Разбијемо ли га, погодићемо директно у срце Тела Христовог. Оно је основа, срж Божје намере за нас да бисмо искусили заједнички живот у Његовој Цркви. Наш врховни модел јединства јесте Света Тројица. Отац, Син и Дух Свети се у потпуности надопуњују као један. Сам Бог је највећи пример пожртвоване Љубави, понизне и усредсређене на друге и која је у потпуном складу. Ситуација која је погодила цело човечанство, па самим тим и нашу земљу, довела је до раздора међу народом. Сада су на једној страни они који стоје уз „струку“ и слушају све што се предлаже од исте и са друге стране су они који сматрају да је све ово што нам се дешава са Коронавирусом пренадувано. Не бих да улазим у анализу ко је у праву, то ће историја показати, али оно што ме погађа је следећа чињеница. И једни и други су упали у ђавољу замку нападања и мржње према другој страни. Толико дубоко да су по среди читави „ратови“ расправа и вређања по свим средствима јавног информисања. Разумљиво ми је да људи имају свој став и да га износе, да бране своје гледиште на ситуацију. То значи да смо слободна и мисаона бића. Али да се то ради кроз мржњу и презир, то не могу да прихватим. Наравно, као и цео народ , ни свештенство и Цркву нису мимоишла ова искушења. Па тако имамо опет поделе међу нама свештеницима по многим питањима у којима се Црква нашла, а све везано за Коронавирус. Ни то није проблем да се од појединаца не пришивају разне етикете, све у зависности на којој се страни налазе. Ово под хитно мора да престане, јер нам је сада више него икад потребно јединство Цркве и јединство народа.

Познато је да сте међу младима омиљени свештеник. Да ли то значи да имате либералнији  приступ?

О.Б: Не трудим се по сваку цену да будем некоме омиљен да би о мени причали хвалоспеве. Трудим се из оне приче владике Григорија да слушам. Трудим се да „несхватљивог“ Христа приближим човеку са улице. Трудим се да покажем да смо ми свештеници прво људи па онда све остало. Да нисмо неки недодирљиви ванземаљци који у чудним црним хаљинама ходају улицама и још људима недоступни. Трудим се да покажем да свештеник и у фармерицама може у кафићу, на пијаци, итд. да проповеда Христа. Време ће показати да ли сам успео.

Чули смо да имате бенд и да свирате четири инструмента. Где свирате са вашим бендом и како то изгледа када свештеник предводи свирку? Како људи реагују?

О.Б: Поред мог свештеничког позива, имам и друге своје љубави и интересовања. Бавио сам се професионално каратеом. Али како године и кондиција полако газе, више сам се посветио својој првој љубави а то је музика.

Музика је нешто што мене посебно покреће и мотивише. Господ ми је поред осталих дао и дар да могу да осетим, пишем и стварам музику. Тако да се првенствено кад је реч о музици сад тиме бавим. Тачно је да сам се опробао и са бендом што се тиче музике. Али некако се не сналазим баш најбоље са овим најновијим музичким трендовима, па зато избегавам (колико могу) јавне наступе. Али хвала Богу моја три сина су наследила љубав према музици од мене и они полако преузимају примат бенда и наступа.

Реакцију се била различите. Углавном 95 посто позитивне и врло благонаклоне према томе што радим а тиче се музике. Док сам свирао са бендом гледао сам да то буде у кругу пријатељима и са људима које познајем и који знају оно што са мојом бендом изводим. И тада, увек сам гледао да кад се све заврши позовем окупљене да у недељу дођу на литургију. Ово сам „украо“ од ап. Павла који каже „свима сам био све, не бих ли кога придобио за Христа“

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име